Zlokobna tajna ogromnih glavica kupusa: Oleg Mandić, poslednji zatvorenik iz Aušvica, o najmorbidnijoj strani ljudskog bića

Dok razgovaramo, Oleg sedi na ivici bine Kulturnog centra Novi Sad, sve vreme klateći nogama poput nestrpljivog i nestašnog klinca, kakav je verovatno i bio do svoje 11 godine.Rođen 1933., odrastao je u Voloskom u porodici diplomata i advokata.Njegov “nono” Ante i otac Oleg 1943., nakon kapitulacije Italije i ulaska nemačkih trupa u Kvarner odlaze u partizane, a Oleg ostaje u porodičnoj kući sa mamom Nevenkom i “babuškom” Olgom Nikolajevnom.Ubrzo, međutim, i njih odvode, prvo u riječki zatvor “Vai Roma”, odakle ih zatim transportuju u zloglasni trščanski zatvor “Coroneo”, gde provode naredna dva meseca.

“Točno 10. srpnja (jula) 1944. godine ukrcali su nas u stočni vagon koji su plombirali i počeo je naš put u nepoznato. Po vagonu nas je bilo po 70, 80, stešnjenih do granica ljudske izdržljivosti, u smradu od nužde koju smo morali obavljati u vagonu, u nedostatku vode i zraka. To je mučenje trajalo 3 noći i 2 dana, a malo-pomalo kompozicija se povećavala i trećeg dana putovanja stigli smo na odredište”, priča Oleg.Na vagonima je, kaže, samo kredom bila napisana reč “Aushwitz”, ime koje njima tada ništa nije značilo.Po dolasku u Aušvic ugledao je “teskoban prizor bodljikave žice isprekidane osmatračnicama, ogromnih baraka i krovova velikih čudnih građevina iz kojih strše golemi dimnjaci”.“Iz svakog od njih je kuljao masni, gusti dim, ali nama to nije ništa značilo, već smo mislili da je to deo neke industrije”, kaže Oleg, koji je kao jedanaestogodišnjak vrlo brzo saznao od čega je nebo nad Aušvice pokriveno “masnim, crnim oblacima”.

Dan kada sam postao broj 189488

Za razliku od grupe Jevreja iz voza, koji su odmah poslati u krematorijum, Oleg je sa mamom i bakom završio u logoru. Kroz dečačkih osmeh kaže da ga je tu “prvi put od mnogih poslužila sreća u Aušvicu”.Već na samoj logorskoj rampi nacisti su razdvajali žene od muškaraca starijih od 10 godina. Iako je imao 11, Oleg je uspeo u gužvi da prođe neprimećeno, te je “imao sreće” da završi u ženskom delu logora zajedno sa mamom i babuškom.

“Dali su nam krpicu sa ispisanim brojem i uredovima smo čekali da nas zavedu kao logoraše. U ruci sam držao komadić platna sa crvenim trokutom, što je označavalo političkom zarobljenika. Na lijevu podlakticu su mi istetovorali broj 189488”, priča Oleg, napominjući da je taj broj “njegov najdragoceniji orden za životno delo”, jer je uspeo da preživi pakao Aušvica. U dva meseca provedena u ženskom logoru priseca se radova u polju.“Sjećam se ogromnih glavica kupusa, koje su tako narasle zbog toga što je za gnojivo (prim.aut đubrivo) korišten ljudski pepeo iz krematorija. Nikada nisam video tako velike glavice kupusa …”.Nakon što su nacisti saznali da je Oleg stariji od deset godina, odlučeno je da bude prebačen u muški deo logora u kom bi mu, iovako tanke šanse za osptanak bile drastično manje. No, prema bizarnom protokolu, prethodno je morao biti pregledan u ambulanti.“Zamislite to, na mestu gdje dnevno ubijaju tisuće ljudi, klinac od 11 godina, po strogim nemačkim pravilima nije mogao prijeći iz jednog logora u drugi bez liječničkog pregleda!”, priča Oleg, napominjući da ga je tada opet poslužila sreća.

“Zbog odvajanja od mojih i odlaska u drugi logor ja sam od straha dobio visoku tenperaturu. Dakle, nisu me smjeli vratiti natrag, niti me bolesnog smjestiti u muški logor. Nisu znali što bi sa mnom, jer nisu imali protokol za takve slučajeve, te sam završio u ženskom bolničkom odjelu, tzv “reviru””, nastavlja Oleg.Kako se ispostavilo, “revir” je zapravo bio “Odjel za blizance” dr Jozefa Mengelea.

Mengele je bio jedini Nemac koji nikada nije vikao na mene

“U tom su se odjelu primali muški i ženski blizanci do osamnaest godina starosti, a za monstruozne eksperimente koje je nad njima radio dr Mengele nitko od nas u logoru tada nije znao. Tamo su, na neki način, zaboravili na mene i to me je spasilo. Nitko te nije maltretirao, spvalao se u krevetu, a ponekad smo čak dobivali i bijeli kruh”, priča Oleg, koji je uz lažiranje temperature tako što je trljao toplomer i sposobnosti da bude “neprimetan”, uspeo čak pet meseci da ostane u “reviru”. U tom period je, kako kaže, vrlo često viđao Mengelea.“On je za mene, u tim okolnostima, bio čak i prijatan čovek. To je bio jedini Nemac koji nije vikao na mene i nije mi tada delovao kao čudovište. Uvijek se držao ljubazno. A ja sam na tom odjelu izrađivao cvijeće od papira, odnosno od papirnih bolničkih zavoja. Za svog boravka u Aušvicu nikada nisam vidio nijednu pticu, nijednu travku. Ni nebo, koje se nije moglo vidjeti od gustog dima iz krematorija. Ako tamo neko napravi cvijet, makar i od papira, to je bila atrakcija”, priča poslednji dečak iz Aušvica.

U odeljenje na kom je zaboravljen ubrzo je prebačena i njegova baka Olga, kao i mama Nevenka koja je u “riveru” dobila mesto medicinske sestre, nakon što je slagala Nemce da joj je to profesija. Radila je noćnu smenu na Odjelu za duševne bolesnike.“Zamislite, u logoru za istrebljenje postojala je ludnica …”, kaže Oleg, apostrofirajući svu ironiju nacističkog upravljanja Aušvicom. Zahvaljujući majčinom "privilegovanom" položaju, pristup hrani je postao malo lakši.U slučaju Aušvica, to je podrazumevalo da je ovom jedanaestogodišnjaku majka ponekad uspela da prokrijumčari “režanj češnjaka” ili čak skuvani pire krompir.“Jednog dana je uspjela odnekud dobiti glukozu. Majka mi je donijela injekcije koje sam si sam sebi davao, u venu u ruci. Znao sam se ubosti i po dvanaest puta dok bih je pronašao. U to vreme su igle još bile debele …”, priseća se Oleg.

Zagrljaj mrtvog dečaka

Jedini put kada je tokom izlaganja punih mučnih detalja Oleg pokazao svu težinu svojih uspomena iz Aušvica je momenat kada se prisetio svog jedinog prijatelja iz Zaraznog odjela, na kom je ležao zbog boginja. Krevet je delio sa mlađim dečakom Toljom iz Ukrajine.“Pričao sam mu o moru, ribama i jedrilicama, a on meni o ukrajinskim prostranstvima i konjima. Jednog dana je dobio upalu pluća i više nije mogao pričati. Tresao se od groznice i dva dana sam mu mijenjao obloge, a noću ga grijao toplinom vlastitog tijela. Trećeg dana učinilo se da je Tolji nešto bolje, nije se više tresao … više se nikada nije tresao”, kaže Oleg, ističući da mu je, pored svog pakla logora, to bio najbolniji momenat u njegovih osam meseci u Aušvicu. Po povratku u Odjela za blizance, svedočio je “vizitama” dr Mengelea.

“Svi bolesnici bi prolazili ispred dr Mengelea, a on ih je gledao. Više je koristio nalivpero nego stetoskop. Ocjenjujući pogledom, dr Mengele je u knjizi popisa bolesnika uz pojedian imena stavljao neke znakove. Oni se među nas nikada više nisu vratili”, priseća se Oleg. Uz imena onih koji se nisu vratili, Mengele je dodavao reč “neizlečiv”.

Dvanaestogodišnji sakupljač leševa

Početkom januara 1945. postaje očigledno da se saveznici približavaju i Aušvicu. Krematoriji su dignuti u zrak, “a mrtvaci jedva da se više skupljaju i odnose u mrtvačnicu. Nakon mnogo mjeseci smo opet ugledali sunce jer se vječni oblak krematorijskog dima raspršio”.Dvadesetog januara svi logoraši su skupljeni na Largestrasse, gde ih SSovci dele na grupe: onu koja treba odhodati 20 km do mesta ukrcaja u železničke vagone i onu drugu, puno manju, koja je trebala ostati na milost i nemilost sudbine.“Mama, babuška i ja smo se našli i odlučismo da se ne razdvajamo: svi troje ili ostajemo ili odlazimo. Prilikom selekcije mene i mamu su odredili za odlazak, a babušku za ostanak. Kontrola nije bila osobita, pa smo se mama i ja prešvercali u skupinu koja je kasnije i ostala. Bilo nas je 5.500, dočim s Nijemcima ih je otišlo nešto manje od 80.000. Kasnija je povijest taj odlazak nazvala Maršem Smrti. Samo ih je polovica stigla na destinaciju”, kaže Oleg.Narednih nedelju dana preostali logoraši su tumarali Aušvicom u potrazi za hranom i toplom garderobom.“Provalili smo sva skladišta čime smo se snabdjeli toplom odjećom i obućom te obiljem hrane. Ovo zadnje za mnoge je bilo kobno jer nisu znali da se nakon gladi od previše hrane može umrijeti. A umiralo se na svakom koraku …”, priča Oleg, prisećajući se kako je, sa svega 12 godina, pomagao u sakupljanu leševa.“Među nama, preostalima, jedva da je trećina bila u stanju obaviti bilo koju fizičku radnju. Ja sam bio među njima, pa sam određen u trojke koje su skupljale po logoru mrtva tijela i prenosila ih ručno do mrtvačnice. Ova je bila već krcata, pa smo ispred nje, na ledini, mrtva tijela slagali poput cjepanica, u križ, da se kup ne uruši. Pogodovalo nam je i vrijeme: na temperaturi dobrano ispod nule, leševi su bili kruti poput bakalara”.

Najlepši vojnik na svetu

U noći između 26. i 27. januara 1945., Oleg je u srcu Aušvica ugledao neverovatnu scenu: u polumraku, na centralnom kaminu, logoraice su okružile, grlile i ljubile neku mušku osobu u unoformi.“Bio je to prvi ruski vojnik kojeg sam vidio u životu, ali, vjerujte mi, i najljepši”, kroz osmeh kaže Oleg, prisećajući se da se narednih dana logor napunio nekim potpuno drugim licima: političara, sveštenika, članova Crvenog krsta, savezničkih vojnika i glavešina … Oleg i mama su zastavljali svakog ko im je delovao pouzdano, uz molbu da pošalju u Jugoslaviju, u Titov štab poruku “da je u Auschwitzu oslobođena obitelj dr. Ante Mandića i da su svi živi”, verujući da će Olegov nono Ante, sa svojim diplomatskim kontaktima, saznati za ovu vest.“Niti deset dana od toga, nakon u logor je stigao pukovnik Fedosenko, komandant Krakovske vojne oblasti u pratnji kapetana K., ruskog komandanta logora. Bio mu je povrenem zadatak koji je potpisao Staljinov zamjenik Bulganin, a glasio je: »Pronaći u Oswiecimu (ruska i poljska inačica za njemački Auschwitz) jugoslavensku obitelj – Mandić Olga sa snahom Nevenkom i unukom Olegom i dopremiti ih u Moskvu.

Za njima je bila pristigla i filmska ekipa koja je nalaženje obitelji Mandić i uručenje/čitanje kablograma snimila za redovne tjedne “Vijesti s fronta” ”, priča Oleg, koji je tek decenijama kasnije, kada je ugledao snimak, shvatio da je bio poslednji zarobljenik Aušvica.

Život je valcer

“Kad se. 4. marta, ulazno-izlazna rampa »Arbeit macht Frei« spustila za našim autom, ušao sam u povijest. Postao sam posljednji uznik koji je živ izašao iz Auschwitza”, kaže naš sagovornik. Od tog dana, Oleg Mandić se još trinaest puta vraćao u Aušvic. Svoje iskustvo preneo je u mnogim knjigama, ali i u javnom dijalogu.“Dugo nisam mogao pričati o Aušvicu, ali kada sam jednom počeo, postalo je nemoguće me zaustaviti. Ja sam jedan od retkih koji još može izneti činjenice i iznosiću ih dogod me ima tko slušati. Sve dok svojim iskustvom uverim makar jednog da umesto lošeg učini dobro, ja sam sretan. Jer, život se sastoji od sreće”, zavšrava poslednji dečak iz Aušvica.

Oleg Mandić i danas živi u Opatiji, gde je 2010. godine utemeljio manifestaciju Dani antifašizma koja na nekonvencuonalni način edukuje mlađe generacije o izazovima neofašizma. Proputovao je 96 zemalja, govori tri jezika, od kojih je dva naučio u logoru. Humanista je i Rotarijanac, a u Novi Sad je došao upravo zahvaljujući saradnji Rotary kluba Rijeka i Novi Sad. Od 18 godine “ne mrzi nikoga” i tvrdi da je ljudski život dragocen, lep i sretan “kao valcer”.“Posle Aušvica, meni se više ništa ružno u životu nije moglo dogoditi”.BONUS VIDEO: Isak Asiel: Biće sačuvane dve originalne zgrade logora Topovske šupe

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=isakasielbiesauvanedveoriginalnezgradelogoratopovskeupe-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3042068"]