0
Brakovi u kojima vlada fizičko nasilje predstavljaju jedan od najvećih pretnji za mentalno iz fizičko zdravlje žrtve. Koliko god da je jasno da takve bračne zajednice nemaju perspektivu, neretko traju godinama ili se i ne završe razvodom. Žene koje trpe nasilje kao razlog za ostajanje u nezdravoj sredini najčešće navode decu ali i vaspitanje stečeno u matičnoj prvoj porodici kao i nedostatak njene podrške.
Sagovornica Lj.K. čiji je identitet poznat našoj redakciji, fizičko i mentalno nasilje od strane supruga alkoholičara trpela je 15 godina. Prvi zahtev za razvod podnela je posle pet godina braka ali se zbog manipulacije supruga i njegovih „veza“, zloupotrebljavajući njenu ljubav prema detetu, razvod nije desio. Podršku svoje porodice nije imala. Kada je ipak izašla iz braka, kaže da je izašla iz pakla i ponovo ugledala život dostojan svakog čoveka.
„Udala sam se iz velike ljubavi, to je bio prvi muškarac u mom životu a budući da sam odrastala u patrijarhalnoj porodici, smatrala sam da baš on treba da bude moj životni saputnik. Sve je bilo u redu dok se nije rodilo dete. On tada počinje da pije i sve češće opija, pa i da se nasilnički ponaša prema meni. Psihičko maltretiranje je trajalo konstantno a sve češće je bivalo fizičko, pa i brutalno jer je šamar vremenom postao batinjanje. Ja sam to trpela, koliko zbog deteta toliko zbog načina vaspitanja i stavova patrijarhalne porodice u kojoj sam odrastala, podršku nisam imala ni sa jedne strane“, priča naša sagovornica.
Godine su prolazile, dete je krenulo u vrtić pa i u školu ali se odnosi među supružnicima nije popravljao, alkoholizam je rušio sve nade i mogućnosti da bolje bude. Naša sagovornica nam je ispričala samo jednu od situacija kroz koju je prošla, a kako kaže, to je samo kap u moru godina koje je tako živela.
„Porodila nam se zajednička prijateljica. Još dok sam bila na poslu, njen suprug, dakle naš zajednički prijatelj me zamolio da odem sa njim u bolnicu kao bih razgovarala sa doktorom, koga ja dobro poznajem, jer je došlo do nekih komplikacija. Otišla sam i zadržala se par sati pa sam kući stigla dva sata kasnije nego inače. Dete je bilo u školi a moj tadašnji suprug je bio kod kuće, polupijan. Najgore je bilo kada je bio polupijan, tada je bio najagresivniji. Ispričala sam mu gde sam bila i šta se dešava, da naši prijatelji imaju problem…On mi je prišao, oborio me na pod i krenuo da me udara pesnicama, bila sam sva plava, 15 dana nisam mogla da idem na posao. Ja to nisam prijavila, moj otac je tada dolazio, video je kako izgledam ali mu čak nije ni zapretio, sve što je rekao bilo je: Nemojte više da se svađate, nisam osetila ni razumevanje svog oca a o zaštiti da ne govorim“.
Morala je, kako kaže, da se podigne i nastavi borbu sa svojim životom jer je sva briga o detetu i porodici bila na njoj. Živeli su kao podstanari, novac u kući je donosila samo ona, radila je i po dva posla, dok bi njen suprug sa svojim prijateljima popio sve što je zaradio, a zarađivao je više od nje. Godine su prolazile, muka je bivala sve veća a psihička bol nadvladala je fizičku.
„U jednom periodu upala sam u toliko duboku depresiju da sam bila nemoćna, spuštala sam roletne i borila se da ispunjavam obaveze prema detetu, da spremim ručak, sve drugo je bila veća muka. Krenula sam da posećujem psihijatra, pila sam antidepresive i sedative, borila se da sačuvam razum.. Suze su postale moja svakodnevnica, od 24 sata ja sam minimum svaki dan preplakala deset. U tom peridu sam trpela i neljudski odnos poslodavca koji je radnike tretirao kao stoku. Moram da radim, da nahranim dete, da platim račune. Kada sam počela da radim u jednom javnom preduzeću, malo sam se podigla psihički jer sam u kolektivu bila cenjena i poštovana. U braku i dalje ništa bolje, samo što ja više ne puštam da on bije mene već počinjem da se bijem sa njim, svakako da nikada nisam uspela da ga nadjačam ali sam se ipak počela boriti i branii. Verbalne uvrede, cepanje fotografija mojih najbližih koji nisu više živi, pretnje…to su bili prateći sadržaji fizičkog maltreiranja“, dodaje naša sagovornica.
Priseća se da je pokušala da se razvede posle pet godina braka ali je njen suprug tada pokrenuo svoje „veze“ u Centru za socijalni rad gde joj je rečeno da dete ne može da menja sredinu, da mora da ostane u svom okruženju na koje je adaptirano pa je, iz straha da ne ostane bez deteta, nastavila da živi u paklu. Kaže da je davala sve od sebe da dete poštedi stresnih situacija i prizora dok otac bije majku, ali ipak to nažalost nije uvek bilo moguće. Emotivni i seksualni život među suružnicima je prestao godinama pre razvoda, kako kaže naša sagovornica, živeli su kao cimeri. Kap je prelila čašu tek posle oko 15 godina.
„Jedan dan, vraćajući se sa posla, naišla sam na zaključana vrata, tačnije nisam mogla da ih otključam ključem koji sam imala. Zovem njega, ne javlja se, zovem dete, na putu je iz škole, ne znam šta se dešava.Pozivam stanodavca od koga saznajem da je brava promenjena jer se moj suprug posvađao sa njima izgovorivši takve uvrede preko kojih oni nisu mogli preći. On je otišao kod svojih roditelja a mene i dete ostavio na ulici. Gazdarica je htela da mi da novi ključ ali ja sam tada od te zajednice konačno odustala. Sačekala sam dete i otišla kod kume gde smo proveli mesec dana dok nisam našla stan, tako je usledio i naš razvod“.
Taman što je izašla iz jednog problema i oslobodila se nasilnika, on nastavlja da joj priređuje nove neprijatnosti, ovog puta žrtva postaje njihovo dete.
„Kreće da manipuliše detetom, koje je već u pubertetskom uzrastu, lakomisleno i povodljivo. Ja nikada nisam detetu loše govorila o njegovom ocu jer je on bio moj izbor i jedini otac. Međutim kreću zloupotrebe, ucene, dete odvraća od mene, govori da neće moći da viđa babu i dedu, njegove roditelje sa kojima dete ima emotivnu vezu. Dete se povlači u sebe, kod njega provodi nekoliko dana sedmično a nekoliko kod mene, sve manje komunicira sa mnom ali ubrzo je sve došlo na svoje. Zajedno smo pregrmeli taj period, iako sam ja vodila brigu o detetu od njegovog rođenja,prisustvo oba roditelja je potreba pa razvod uglavnom najteže podnose deca. Bila sam svega toga svesna i pustila da dete samo sagleda situaciju što se i dogodilo, ja sam dala sve od sebe da se ne slomi emotivno i da ne stvori mržnju, već održi zdrav kontakt sa oba roditelja“.
Kada je sa detetom nastavila samostalan život i kada je konačno bila i razvedena, naša sagovornica kaže da je tek tada osetila lepotu života ali da je i ljuta na sebe zašto se ranije nije osnažila i otrgla. Godine koje je provela u braku sa nasilnikom, ne samo da su oduzete od njenog života i zdravlja već su veliki teret koji je kroz dalji život trebalo poneti.
Nasilje u porodici najčešće je prisutno tamo gde postoje bolesti zavisnosti. Alkoholizam, narkomanija i strast prema kocki muškaraca, sve su češći razlozi zbog kojih pucaju brakovi. Koliko će žene ostati u takvom braku zavisi od brojnih faktora kao što su deca, ekonomska zavisnost, način vaspitanja, podrška porodice i okruženja… Jedan od značajnih faktora jeste i model ponašanja roditelja tokom odrastanja pa nije retko da muška deca koja su odrastala u porodici gde je otac nasilnik, i sami postaju nasilnici a devojčice čije su majke trpele duže ostaju u braku u kome su žrtve nasilnika.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
