0
Pobednička predstava Festivala profesionalnih pozorišta Srbije “Jakim Vujić”, kamernom izvođenje Puls teatra Lazarevac “Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović”, i žiri i publiku osvojila je više nego aktuelnom temom nepravde i borbe za socijalnu pravdu i bolje društvo. Reč je predstavi koju je režirao Zlatko Paković, a koja je nastala zajedno sa nastajanjem protesta. Svojevrstan politički teatar oslikava srž problema danas, oživljavajući Dimitrija Tucovića i lekovitost njegovih ideja. Snaga mladog Tucovića dovodi u vezu sa studentima danas koji žele bolje i pravednije društvo.
Ivana Nedeljković, glumica i upravnica Puls teatra kaže da je politički teatar sveprisutan, od antičke Grčke pa ovamo, samo je pitanje percepcije.
“Nisu se svi politički slagali sa Dimitrijem Tucovićem, ali ono što je sigurno je da je on uvek kada je trebalo bio na braniku svoje otadžbine. Volela bih da se to dešava i sada, da sve naše nesuglasice ostavimo iza sebe, a da budemo na braniku otadžbine, da sledimo Dimitrijev put. To sam rekla o Magi Magazinović, sada govorim o Dimitriju Tucoviću. Zaboravili smo veličine njihova dela. Setimo se kako su prošli Živojin Mišić, Radomir Putnik ili Milutin Bojić. Predstavu smo započeli u periodu kada su počinjali protesti i naravno da je sve što se dešavalo u našoj zemlji dodatno uticalo na našu energiju, snagu i entuzijazam da čvrsto stanemo iza ovog komada.”
Glumac Lazar Maksić koji igra lik Dimitrija Tucovića kaže da su, poznajući rad reditelja Pakovića, slutili da se predstava neće baviti biografskim detaljima i da su se u procesu stvaranja komada upoznavali sa +likom, delom i životom Dimitrija Tucovića i tadašnjim političkim prilikama.
“Tekst je došao posle sigurno mesec dana istraživačkog rada, gde smo se dobro natopili idejama i uneli naša privatna saznanja i neznanja. U mom slučaju neznanja, jer sam 1987. godište i nema Dimitrija Tucovića u udžbenicima istorije ili ga ima u jednom kraćem pasusu. U odnosu na današnje vreme, mislim da bi njegove ideje bile lekovite.”
Jelena Cvijetić u ulozi zaboravljene Spasenije Cane Babović, sledbenice Dimitrija Tucovića kaže da je heroina Drugog svetskog rata nepravedno zaboravljena Lazarevčanka posebno značajna za jer je sagradila pozorište pa zahvaljujući njoj danas glumci imaju gde da igraju. Drugi lik koji igra je lik žene iz sadašnjosti, koji predstavlja sve slične situacije koje se dešavaju nama danas i predstavlja tipove ljudi kolima se to dešava.
„Taj kontrast je nesumnjivo užasno jak, te dve suprotnosti i krajnosti na sceni izgledaju stravično. Oba lika su veoma i bolno stvarna. Prostodušna žena iz naroda ne veruje šta joj se dešava. Bogatstvo ove predstave je to što je reditelj uspeo i kao pisac i kao reditelj da dočara i spoji prošlost i sadašnjist istom temom, istom niti i istom nasušnom potrebom a to je borba za socijalnu pravdu, onim za šta se svi danas zalažemo. Sve je u stvari jako jednostavno“.
Kamerno izvođenje i prisnost sa publikom za glumce je bio izazov u želji da se publika ne oseti neprijatno iako bi, kako kaže glumac Uglješa Spasojević, voleo da se ljudi koji beže od stvarnosti osete neprijatno.
„To je po meni osnovni cilj ovakvog prostora. Da se ja pitam, bili bi još bliže. Nemam problem ni da mi ljudi sede u krilu, sve što smo hteli da kažemo – rekli smo na sceni. Publika je rekla svojim reakcijama – i oni koji su ćutali, i oni koji nisu došli da gledaju. Cela Srbija treba da pogleda ovu predstavu, da čuje za nju i treba da duboko svi razmislimo koje korake treba da preduzimamo dalje“.
Scena koja oslikava okidač svih problema danas je Ribnikar što je prema mišljenju glumaca, a kažu i reditelja ali i publike, da je to najtužniji, najružnij i najtragičniji događaj u istoriji možda čovečanstva, a sigurno kod nas. Kažu da ova predstava bez toga nije mogla da prođe i da je to nažalost utkano u DNK svih nas. Zašto Ribnikar objašnjava i glumac Aleksandar Trmčić.
“Potpuno je jasno zašto, mislim da je sve to bio okidač kod Zlatka da uradi ovakvu predstavu. Mislim da to pogađa ako ne 100 onda 99,99 odsto ljudi u ovoj zemlji. Mi decu lečimo SMS porukama, a plaćamo neke Ćacilende iz naših džepova”.
Svoje utiske o predstavi iznela je i poznata Užičanka Ružica Marijanović, profesorka književnosti koja je osnovala festival “Na pola puta”.
“U ovoj predstavi me zaista pomerilo izvlačenje na površinu ljudi koji su ciljano zaboravljeni, od Spasenije Cane Babović pa dalje. Scena u kojoj smo zamoljeni da ustanemo i kao da slušamo himnu, a slušamo izmenjenog Brehta, ‘Oj Nemačka bleda majko’, mene je to zaista iz cipela izbacilo. Ne znam kolio ljudi je shvatilo da ‘Oj Srbijo bleda majko’ je samo jedna promenjena reč Brehtove pesme ‘Oj Nemačka bleda majko, stojiš kao ruglo među narodima’. Mi stojimo i slušamo himnu, to je zapravo savremena himna Srbije. Čujemo pitanje – šta je ova predstava promenila? Šta je bilo koja predstava promenila? Pozorište ne može da menja stvarnost, ali pomaže da podnesemo svet. Sve je jasno onima koji gledaju Pakovićeve predstave”.
