0
"Sigurna sam da nisam jedina koja je zabrinuta za kvalitet vazduha koji udišemo u Gornjem Milanovcu, a ono je postalo očigledno. Može videti golim okom, ali se može i osetiti jer ima neprijatan miris, "štipa" oči i izaziva iritaciju grla", kaže za Novu dr Aleksandra Bulatović iz organizacije Trn.
Najveći razlog tog vidljivog zagađenja vazduha je, prema njenoj oceni grejanje.
„U našem gradu ne postoji zvaničan uređaj koji meri veoma škodljive, tzv. suspendovane čestice. Zvanični uređaj koji stoji u ovom parku, tu dole, malo niže, ne detektuje te čestice. Ali građanski senzori koji su postavljeni prošle zime pokazuju drastična odstupanja od dozvoljenih vrednosti. Rezultati merenja tokom grejne sezone su veoma zabrinjavajući. Iako se kvalitet vazduha menja u toku dana, senzori pokazuju da je vazduh ili štetan ili opasan. Zahvaljujući tim senzorima mi sada znamo da je Gornji Milanovac često među prvih 5 najzagađenijih gradova u Srbiji, a pre 4 dana videli smo da je bio najzagađeniji grad. Više je razloga za to“, navodi naša sagovornica.
Ljudi, nastavlja izlaganje, greju svoje kuće ne razmišljajući o zagađenju, ali i javne kotlarnica kojima se greju višespratnice funkcionišu isto tako – o konverziji ložišta se priča godinama, bez promene. A centralni deo te priče je energetska efikasnost a ne zaštita životne sredine, ukazuje.
„Pominje se reč bio kao sinonim za reč eko, ali tu eko ne znači ekologija nego ekonomija. Ali, osim grejanja, i izduvni gasovi iz automobila takođe doprinose zagađenju vazduha a oni su uvek prisutni. Senzor koji je postavljen na Lunjevačkom putu i preko leta pokazuje višestruko prekoračenje dozvoljene količine sitnih čestica u vazduhu. Iako se tu nalazi veliko naselje, ništa se ne čini da se ljudi koji žive na Lunjevačkom putu zaštite nekako od saobraćajnog zagađenja, ne postoje zaštitne barijere koje se inače standardno koriste kao zaštita od saobraćajnog zagađenja na putevima“, istakla je Aleksandra.
Pored vidljivog zagađenja, Milanovčani su taoci i nevidljivog aero zagađenja. Buka nije ništa manje škodljivo zagađenje od vidljivo zagađenog vazduha. Ne bode oči, ali bole uši. Buka kao zvučno zagađenje ne utiče samo na naše čulo sluha, već i sistemski narušava zdravlje, izazivajući razne bolesti i simptome i zato je opravdano reći da je buka ne samo nevidljivi mučitelj, već i nevidljivi ubica, objašnjava doktorka.
„Štetne posledice zagađenja vazduha, vidljivog i nevidljivog, osećamo neposredno. Zagađenje vazduha utiče na zdravlje svih nas, i dece i starijih, i na ceo ekosistem i zato je potrebno da se konačno suočimo sa problemom. A problem je toliko velik da je potrebno da se cela javnost uključi, i institucije, i privreda i pojedinci, i da svako odmah počne da radi ono što može“, naglašava Bulatović.
Treba da razumemo da zaštita životne sredine nije trošak, nego investicija u našu budućnost, a naša budućnost su zdrava deca, ukazuje.
„Pitanje zagađenja vazduha nije nešto što treba da nas razdvaja i da bude razlog sukoba. Važne odluke koje se tiču svih moraju uvažavati interese svih članova zajednice. Potrebno nam je više međusobne solidarnosti, a manje izgovora. Siromaštvo ne može biti izgovor da nekog trujete, niti „zeleno ponašanje“ može biti izgovor za slepilo u odnosu na sugrađane koji se suočavaju sa ekonomskim teškoćama. Svi u Milanovcu moramo da damo doprinos kako bi životna sredina bila po meri čoveka i to je suština prava na zdravu životnu sredinu. Zdravo životno okruženje prosto nema alternativu. Ako nam dah i sluh nisu zatrovani, i duh će biti zdrav“, zaključila je dr Aleksandra.
Pre dve godine, nekom je palo na pamet da u Gornjem Milanovcu treba da radi asfaltna baza i fabrika betona, i to na lokaciji na samom ulazu u grad, a prema međunarodnim standardima, bezbedna udaljenost između naselja i izvođenja radova iznosi 3, 5km vazdušnom linijom, ocenila je danas za Novu Zvezdana Luković iz inicijative Nevađani za Nevade.
Prema njenim rečima, poznato je da asfaltne baze tokom proizvodnje emituju buku i u vazduh ispuštaju velike količine prašine, sitnih čestica i hemikalija, i da su tu mnogi toksični zagađivači vazduha kao što su arsen, benzen, formaldehid, kadmijum, fenol i heksan.
„Izloženost ovim vazdušnim toksinima proizvodi zastrašujuće posledice po zdravlje ljudi: rak, oštećenje jetre, respiratorne probleme, probleme sa centralnim nervnim sistemom i iritaciju kože. I takvo jedno postrojenje je trebalo da radi u našem Gornjem Milanovcu, na 220 m od vrtića i 500 metara od osnovne škole, na samoj obali reke koja protiče kroz grad“, navela je Luković.
Njoj je to zasmetalo. Poželela je da se to promeni i našla još ljudi koji to žele.
„Udružili smo se. Smislili smo način kako da to promenimo. Radili smo na tome da to promenimo. I uspeli smo! Promenili smo to, sprečili smo izgradnju asfaltne baze u Gornjem Milanovcu koja bi ugrozila zdravlje naše dece i nas samih. Zvuči lako? Uopšte nije bilo lako. Ali kad čovek krene od sebe i zapita se šta ja mogu da uradim odmah, sad, kada veruje u ideju da sopstvenim angažmanom, posvecenošću, radom i davanjem može da utiče da bar delom svet postane bolje mesto za sve ljude to donosi promene“, istakla je naša sagovornica.
U svakom društvu, navodi dalje, ima stvari koje treba popravljati, a one se ne menjaju same. Menjaju ih ljudi svojim trudom, zalaganjem, pokušajima i upornošću. Menjaju odnose, zakone, način življenja. Naposletku, menjaju i sebe.
„Zaštita životne sredine traži angažovanje, proaktivnost, svesnost o ozbiljnosti problema i delovanje – treba da radi svako u svom polju, ali da delujemo organizovano i u sinergiji jedni sa drugima. Jer zagađenje se ne može izolovati, ono utiče na sve nas. Nad nas su se nadvili teški ekološki problem. To su pitanja koja moraju sve da nas ujedine, da sakupimo resurse, znanje, pamet ovog grada i da donesemo odluke i preduzmemo konkrektne aktivnosti koje će nam produžiti život i dati šansu budućim pokolenjima. Za zdravlje naše dece i nas i za dobar život u Srbiji“, zaključila je ona.
Tema koja najviše pogađa Ljubicu Drašović iz Eko straže je smeće, zato što je ono proizvod svakog pojedinca.
„Pitala sam se da li možemo nekako da umanjimo količinu smeća koje lično proizvodimo? I zapravo odmah sam shvatila da možemo! Ja sam osetno smanjila kolipčinu smeća koju proizvodim I, verujte, život mi je postao mnogo jednostavniji“, kaže ona za Novu.
„Šta mi, pojedinci, obični građani, možemo da uradimo da bude manje smeća? Za početak, I ovo je stvarno osnovno, možemo da bacamo smeće u kantu i kontejner a, ne u reku, na livadu, u šumu ili na njivu… Znamo da naše komunalno preduzeće dozvoljava pojedincima odnošenje smeća na deponiju, tako da kad napunite tu punu prikolicu možete to smeće pravo tamo odvesti“, navele je ona.
„JKP je uložilo novac od donacije koju je Gornji Milanovac dobio od Norveške za saniranje deponije. Ali kako je to urađeno , to ne znamo, a čuli smo razne informacije…. Onda smo dobili informaciju da grad Čačak dovozi svoj otpad na našu deponiju, a tako se skraćuje vek rada naše milanovačke deponije i trenutno, njen je radni vek još nekoliko godina. Čuli smo I da na tlu gde je deponija ima dosta nekakvih otrovnih gasova…Šta je sad to? Šta to znači? Ja sam zabrinuta zbog ovog! Ovo su važna pitanja za naš život ovde, a mi nemamo nikakve informacije o nečem važnom što nas se tiče“, kaže Drašović.
Ali, u svakom slučaju, ako mi, građani, povedemo računa i trudimo se da ne zagađujemo sopstvenim otpadom više nego što je to neizbežno, opet ništa nismo uradili kao zajednica ukoliko su pune deponije u Čačku i Gornjem Milanovcu, stava je naša sagovornica.
„Postoje specijalizovane firme koje čiste deponije tako što uzimaju razni reciklažni materijal, i uspostavljanje saradnje sa takvim firmama pomaže zajednici i produžava vek deponiji. Pitam se šta sprečava JKP da ugovori ovakvu saradnju“ , u nedoumici je ona.
Industrijski otpad mora da postoji u svakoj proizvodnji, a postoje i propisi da koji traže da se ulaže u filtere, u reciklažu toksičnih materija i sanaciju likvidnog otpada, podseća.
„Međutim, ovi propisi se izigravaju, reka Despotovica bude i crvena i šerpa plava, i braon, a mi ništa ne znamo ni ko je šta uradio, ni kakva je šteta nastupila, ni kako će se ta šteta sada popravljati. Na ova tri pitanja mi nemamo odgovore. A trebalo bi da ih imamo jer se tiču našeg života neposredno“, naglasila je Drašović.
„Ono što znamo jeste da pojedinačna delovanja dovode do globalnih rešenja. Važno je šta ću ja da radim sa svojim otpadom. I šta ćeš ti da radiš, i svi mi. Zato je vreme da počnemo da recikliramo. Reciklaža je budućnost, tu leži I naše čovekoljublje I naša ljubav prema očuvanju prirode. Jer čovek bez prirode ne može. Brigom o prirodi brinemo I o ljudima. Samo seciklaža nije kesa kroz prozor! Niti je reciklaža da zavrljačiš kesu sa đubretom u peć. Reciklaža je bavljenje sobom i sopstvenim smećem. EU reciklira od 50-60% otpada, a Srbija samo od 7-8%. Vreme je za sistemsku promenu, jeste! Trenutno, u Srbiji, uglavnom u Beograd I Novi Sad, postoji nekoliko rešenja za reciklažu koja direktno zavise od svesti građana. To su: skupljanje tegli, čepova od Pet ambalaže, reciklatori za flašice staklene i plastične i tetrapak ambalažu, sakupljanje tekstilnog materijala i iskorišćenog jestivog ulja. Ovo je promena koja pokreće odgovorniji odnos prema prirodi ali i prema nama samima, i to treba da nam bude inspiracija, pre uvođenja detaljnog reciklažnog sistema. Ne zaboravimo – smeće to smo mi, otpad mi pravimo. Ali mi zajedno možemo da delujemo da bi čuvali prirodu i da bi živeli bolje“, zaključila je ona.
BONUS VIDEO Strah od disanja punim plućima – Boje koje nas ubijaju
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
