Prota Perišić: Iz iste kuhinje smena dekana i progon Milićevića

On u intervjuu za Nova.rs upozorava da u SPC postoje krugovi koji se protive činjenici da Bogoslovski fakutet bude ozbiljna naučna ustanova.Nova.rs: Javnost je o slučaju Vukašina Milićevića upoznata samo kroz pismo koje mu je uputio patrijarh Irinej, kao vladika beogradsko-karlovački, i kojim mu zabranjuje javne nastupe i sveštenodejstvo, ali se ne navodi na koji vremenski rok. Da li se na takav način izriče kazna nekom sveštenom licu? Da li je ova odluka u skadu sa ustavom SPC?Vladan Perišić: Ne znam mnogo o politici kažnjavanja u Crkvi jer me ta problematika ne interesuje. Ali znam barem toliko da crkvena pravila garantuju najmanje to da niko ne može biti kažnjen a da prethodno nije saslušan (npr. član 218 Ustava SPC). Dr Vukašin Milićević je kažnjen, a da nije bio saslušan. Takođe, on je kažnjen vremenski neograničenom zabranom sveštenosluženja, dok njegov episkop (naravno tek posle saslušanja i dokaza da je neki prekršaj zaista učinjen – a u ovom slučaju sve je to izostalo) tu kaznu može izreći na najviše 30 dana (član 118 stav 9). Dakle, crkvene vlasti se ni same ne drže crkvenih pravila. Podozrevam da je patrijarha na ovaj potez nagovorio njegov glavni savetnik. Čak se i u pismu koje je potpisao patrijarh naslućuje savetnikov jezik i stil.

U pismu se navodi da je Milićević u javnosti iznosio stavove suprotne stavovima SPC i svoje stavove stavaljao iznad crkvenih, ali se ne precizira o kojim je tačno stavovima reč i u kojim prilikama se ogrešio o stavove SPC. Da li je to u skladu sa pravilima SPC? Da li bi u takvoj odluci trebalo konkretnije da bude navedeno kako se Milićević ogrešio o stavove Crkve?Naravno da bi bilo neophodno vrlo konkretno navesti šta je to Milićević zastupao u neskladu sa Svetim Pismom ili učenjem Svetih Otaca, ali to nije ni pokušano. Podozrevam da je to zbog toga jer bi se tada videlo da takvi njegovi stavovi uopšte i ne postoje. Kao odličan poznavalac i strastan zagovornik Svetog Pisma i Svetih Otaca (na čemu je i doktorirao) Vukašin Milićević prosto ni u jednom svom nastupu nije protivrečio pomenutim izvorima. A poznajući ga dvadesetak godina sa sigurnošću tvrdim da mu to ni u snu nije bila namera. Šta Vi mislite o nastupima Vukašina Milićevića u medijima? Da li mislite da su stavovi koje zastupa protivni stavovima SPC i da li mislite da oni predstavljaju "otvorenu, za crkvenu javnost sablažnjivu, kritiku zvaničnih stavova Crkve", kako je navedeno u pismu?Nastupi jednog od najtalentovanijih i najobrazovanijih teologa mlađe generacije, dr Vukašina Milićevića, koje sam ja u medijima video (poslednjih nekoliko meseci) su besprekorni. Ne znam da li u njima ima nečeg suprotnog stavovima SPC, jer ne znam koji su stavovi SPC u vezi sa onim što je on govorio niti da li ih ona u vezi sa tim uopšte ima. Ali ono što sigurno znam (jer sam te nastupe video) jeste da apsolutno ni u čemu nije zastupao stavove protivne Crkvi (pa otuda verovatno ni SPC). Bilo bi besmisleno i pomisliti da je čovek koji je svoj život posvetio Crkvi zastupa stavove njoj protivne. Naprotiv, stavovi koje je iznosio mogu samo služiti Crkvi na čast.Umesto često infantilnih, nezrelih, retrogradnih pa i sablažnjivih stavova koje, nažalost, možemo čuti od mnogih crkvenih poslenika svih nivoa jerarhije, konačno smo, kao retko kada, čuli umesne, odgovorne i kompetentne stavove koji se hrabro hvataju u koštac sa aktuelnim društvenim problemima. Briljantni Milićević je svojim nastupom pokazao da se i sa stanovišta Crkve može sasvim umesno govoriti o najaktuelnijim i najkompleksnijim pitanjima savremenog sveta. I na tome SPC treba da mu je zahvalna. Na taj način on svojim nastupima ne samo da nije urušavao ugled Crkve, nego mu je dao izuzetan doprinos. Uostalom, čak i da Vukašin Milićević jeste iznosio stavove suprotne saopštenjima crkvenih vlasti, valjda bi i ta činjenica trebalo da služi na čast Crkvi koja bi tako demonstrirala da ne samo na rečima nego i na delima poštuje slobodu mišljenja, čime bi se pokazalo da izjava njenog portparola da "u Crkvi ne postoji delikt mišljenja" ne bi bila samo prazna reč.Da li onda, prema Vašem mišljenju, Milićevićevi nastupi na bilo koji način štete interesima SPC?Sve zavisi od toga kako vidite interese SPC. Ako su njeni interesi u tome da se zabarikadira u prevaziđene formule mišljenja, govorenja i saobraćanja sa ljudima, kao i da sa svetom komunicira samo saopštenjima portparola a da svakom drugom zabrani da misli i govori, ili kada se neko ipak usudi tada da bude proganjan i kažnjavan, onda nastupi Vukašina Milićevića sasvim sigurno štete interesima SPC. No, ako interesi SPC nisu ti (ma koliko se nekoliko episkopa svojski trudi da ih takvima predstavi), nego da u otvorenom i iskrenom dijalogu sa svetom snažno svedoči istine Jevanđelja i to idiomom koji taj svet razume, onda javni nastupi Vukašina Milićevića sasvim izvesno ni na koji način nisu u suprotnosti sa interesima SPC niti su ikako naškodili njenom ugledu. Naprotiv. Svojim kompetentnim i odgovornim nastupima on je u javnosti nesumnjivo isključivo podizao ugled SPC.Oni zlonamerni (a njih uvek ima) koji su sa apriornim nipodaštavanjem gledali na Crkvu kao na instituciju koja o važnim pitanjima savremenog društva nema šta da kaže, mogli su se, posle ovih nastupa, i sami uveriti da nisu u pravu (a neki od njih su to javno i priznali). Dakle, bilo je za očekivati da Milićević od Crkve zbog toga dobije neku nagradu ili priznanje, ili barem ohrabrenje da sa ovakvim nastupima nastavi da bi se ugled SPC, već prilično narušen neodgovornim i nekompetentnim nastupima mnogih njenih predstavnika, bar unekoliko podigao.Treba reći i to da su naučne i ljudske kompetentnosti Vukašina Milićevića, zajedno sa još nekoliko nastavnika Bogoslovskog fakulteta (naročito mlađe generacije), takve da bi svaka crkva i svaki fakultet poželeli da imaju takve predstavnike. Ono što oni promovišu - tendencija ka slobodnom, odgovornom i utemeljenom teološkom mišljenju - se u poslednje vreme više nego što je ranije bio slučaj primećuje i među studentima. Međutim, mnogi u vladajućim strukturama SPC, upravo zbog toga, na sve njih gledaju sa sumnjičavošću. U tome treba videti i uzrok paničnog straha kod nekoliko episkopa da Bogoslovski fakultet konačno ne postane naučno-istraživačka ustanova u kojoj će i nastavnici i studenti imati svoje mišljenje a neće se u strahu stalno pitati da li je to neki episkop "blagoslovio" (što je eufemizam za "odobrio") i zato birati da im je pametnije da ćute nego da budu kažnjeni.

Ne bih se začudio da iz iste kuhinje iz koje je patrijarhu bilo servirano da Milićevića treba kazniti i iz koje je mu pre nekoliko meseci bilo servirano kako sa Bogoslovskog fakulteta treba udaljiti (za početak) dva Milićevićevim shvatanjima bliska nastavnika, a potom i još neke, a neposlušnog dekana skloniti sa tog mesta, dođe i nagovor da se i Milićević takođe otera sa fakulteta. A sve to zajedno sa namerom da se onemogući uticaj svih onih koji se trude da od podobnih naprave sposobne i od poslušnih one koji misle svojom glavom. Jer ta se kuhinja specijalizovala isključivo za tu vrstu recepata. Da li će koristeći se svim tim nezakonitim sredstvima koja preduzimaju uspeti u svojim mračnim namerama ja to ne mogu reći, ali da ovaj novi talas probuđene i oslobođene teološke misli na svu sreću i na ugled Crkve neće nikako uspeti da zaustave to je već više nego jasno.Da li bi trebalo da za sveštena lica postoje dozvole za nastupanje u javnosti ili bi ona trebalo da imaju pravo da u javnosti istupaju po svojoj slobodnoj volji i savesti?Sveštena lica (episkopi, prezviteri i djakoni) ne samo da treba da sa svetom komuniciraju svetu razumljivim jezikom da bi svedočili osnovne postavke Jevanđelja, nego oni, po prirodi svojeg poziva, to moraju da čine. A ako su pritom i profesori Univerziteta, onda im je to i dužnost na koju ih opominje i Kodeks profesionalne etike BU. A što se sveštenstva tiče, ukoliko mislite da neko nije kadar da svedoči Jevanđelje (nego samo da mehanički krštava, venčava i sahranjuje), onda ne treba ni da ga rukopolažete. Sveštenici moraju propovedati, ali propoved nije samo tumačenje u crkvi pročitanog Jevanđelja, nego i svaka odgovorna i na Jevanđelju utemeljena reč, govor, dijalog, rasprava. Uopšte nije važno da li je ona iznesena u crkvi, na televiziji, u novinama ili na bilo koji drugi način.

Slobodnom čoveku se ne može zabraniti da misli i da govori. On na to ima pravo samim tim što je ljudsko biće. Nije nimalo slučajno što hrišćansko predanje upravo u ljudskoj slobodi vidi njegovu sličnost sa Bogom, te je i za Crkvu ona svetinja ili bi to morala da bude. A sloboda govora je njen integralni deo. Sloboda govora je teško izvojevana sloboda koja se mora beskompromisno braniti sa zahvalnim sećanjem na sve one koji su kroz istoriju ponekad i glavom platili njeno postizanje i očuvanje. Dakle, sloboda govora je neupitna i takvom mora ostati. Pri tom se podrazumeva da izgovorena reč mora biti odgovorna. Te dve stvari su neodvojive. Ali da neko mora tražiti dozvolu da uopšte (pro)govori, to niti je shvatljivo niti je prihvatljivo. Rečju, ono što se mora neodstupno braniti, jer bez toga gubimo ljudsko dostojanstvo, jeste - bezuslovna sloboda govora (praćena odgovornošću za izgovorenu reč). A kada je u pitanju sveštenik, njegova najviša odgovornost je da bude veran Jevanđelju. Slobodna i odgovorna reč Vukašina Milićevića je u tom pogledu jedan od najsvetlijih primera našeg doba.