3
Vlast izbegava da polaže račune građanima i to nije novosti. Međutim, pošto smo obeležili Međunarodni dan prava javnosti da zna, red je da se podsetimo jednog od kreativnijih rešenja kako je država sama sebi vezala ruke i omogućila onima koji je vode da ne budu kažnjeni za skrivanje informacija od javnog značaja.
Državni organi i javna preduzeća imaju obavezu da dozvole građanima pristup informacijama od javnog značaja. Što je državni organ važniji i više u hijerarhiji vlasti ili što je preduzeće moćnije, pristup informacijama je teži.
Pojedina ministarstva i javna preduzeća su radije plaćala kazne, koje im poverenik za informacije od javnog značaja izrekne zbog nepružanja informacija, nego da dozvole zainteresovanima uvid u ono što rade ili najčešće u načine kako troše državni novac, pošto se već godinama većina zahteva za pristup odnosi na trošenje budžetskih sredstava.
Istraživanje nevladine organizacije Partneri Srbija pokazalo je da su od 2010. do 2018. godine, samo četiri preduzeća – rekordera po broju izrečenih novčanih kazni zbog nepostupanja po nalogu poverenika: Er Srbija, Železnice, Srbijagas i Telekom, uplatila po tom osnovu u budžet oko 15 miliona dinara.
Kazne su bile od 20.000 do 200.000 dinara, a plaćalo ih je preduzeće iz svog budžeta, tako da to ni na koji način nije pogađalo one koji rukovode preduzećima ili državnim organima koja kriju podatke.
Međutim, 2017. godine promenjen je Zakon o opštem upravnom postupku, koji uređuje mehanizam kazni koje izriče poverenik.
Tada je propisano da mogu da izreknu visoke kazne, u rasponu od polovine mesečnog prihoda pravnog lica pa do 10 odsto godišnjih prihoda. I to bi trebalo da bude pomak. Zamislite, recimo, Ministarstvo finansija ili odbrane sa koliko oni novca raspolažu i koliko bi mogli da budu kažnjeni.
Ali u Srbiji, bez obzira šta piše u zakonu, stvarnost nije takva.
Problem je što, kako je nedavno za Nova.rs potvrdio sadašnji poverenik Milan Marinović, institucija na čijem je čelu ne može da da dobije informaciju koliki su na primer ukupni prihodi nekog ministarstva, a bez tog podatka ne može da odredi kaznu koju će da propiše.
Na taj problem je ukazivao i Marinovićev prethodnik Rodoljub Šabić.
Institucija poverenika se, kako priča Marinović, obraćala Upravi za trezor da bi dobila podatak koliki su prihodi nekog organa uprave, recimo nekog ministarstva, koje bi trebalo da kazni jer ne daje informacije od javnog značaja.
Redovno im je stizao odgovor da takvi podaci ne postoje, jer Zakon o budžetskom sistemu ne poznaje pojam ukupnog prihoda korisnika budžetskih sredstava.
„Pošto nije definisan ukupan prihod pojedinih ministarstava, iz trezora ne mogu to da nam saopšte i mi ne znamo koliku kaznu da izreknemo. Tako da je to ozbiljna pretnja, ali bez efekta. To vam je kao kada ste imali praćku od 20 hiljada koja nije bolela mnogo, ali ipak ste mogli da gađate njome. Sada ste dobili pušku, da ne kažem top, kojim možete samo da pretite, ali je to prazan top koji nema municiju“ objasnio je Marinović.
Vlada nikada nije nikome naredila da pruži informaciju
Pošto ne može da izrekne kaznu, povereniku u takvim slučajevima preostaje da se obrati Vladi Srbije. Naime, može da uputi Vladi zahtev da ona iskoristi svoje zakonsko ovlašćenje i omogući prinudno izvršenje poverenikovog rešenja.
Vlada tu nikoga ne kažnjava, već naredi da se izvrši poverenikov nalog i dostavi informacija onome ko je tražio.
Da li će vas iznanaditi da vlada nikada nije iskoristila to svoje ovlašćenje.
Služba poverenika 2018. godine uputila je Vladi 65 takvih dopisa, tokom 2019. godine 52 i do sada u 2020. godine 17 takvih zahteva.
Poverenik Marinović priznaje da nije video da je Vlada nekog naterala da pruži informaciju. I njegov prethodnik je ranije upozoravao da Vlada nikada nije iskoristila to svoje pravo.
U tome su sve vlade od 2005. godine dosledne i jedinstvene, bez obzira na svoj partijski sastav.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
