2
Nema dana, a da vatrogascu Vladici Stankoviću (44) iz Vladičinog Hana ne zazvoni mobilni telefon. Zovu ga građani iz cele Srbije, ali ne da bi gasio požar, nego da bi uhvatio zmiju pošto je on jedini profesionalni hvatač zmija. Vladica se bavi ovim poslom punih 18 godina, a pored gmizavaca, uspešno brani narod i od stršljenova. Za Nova.rs Vladica priča na kakvim je sve mestima pronalazio zmije, a najteže mu je bilo kada je zatekao smuka u krevecu pored bebe. Takođe, našim čitaocima daje savet šta da rade kada naiđu na zmiju u svom okruženju.
Vladica je sasvim slučajno počeo da hvata zmije, pa je osnovao Udruženje za zaštitu gmizavaca i životne sredine „Poskok“ u Vladičinom Hanu, kako bi širio svest o tome da ove životinje ne treba da se ubijaju.
„Moja žena je bila trudna sa prvim detetom. Otišli smo na selo i znate kako babe i dede viču kad vide zmiju. Ubio sam je, mada ne znam zbog čega. Posle 15 dana, trudnoća moje supruge je potvrđena kao vanmaterična i izgubili smo bebu. Od tada sam počeo da hvatam zmije i da ih vraćam u njihovo prirodno stanište“, priča nam Vladica.
Za ovih 18 godina, ne postoji mesto na kom nije pronašao zmiju. Osim iz kreveta, frižidera, hladnjaka, jednu je, kaže, izvukao iz motora skutera.
„U motor skutera je ušla. To je tolika retkost. Ztaim, bila je u mašini za šivenje, jedna je bila u motoru zamrzivača. Taj motor je uvek topao i onda one dođu tu oko motora, traže toplo. Motaju se da bi mogle da sakupe energiju od toplote. Kada uveče krene da pada temperatura, one se zavlače tamo gde ih najmanje očekujemo, najviše zbog hrane. Posebno u stare kuće, glodari prave te rupe i onda one koriste i ulaze u kuće. Ili, kada bude velika žega i puno toplo, one traže gde će da se sakriju, pa zalutaju. Najčešće se to dešava kada je vreme parenja. Tada su spremne da se zavuku tamo gde ih najmanje očekujemo, jer su tada slabo koncentrisane i slabije obraćaju pažnju na okolinu“, objašnjava ovaj avanturista.
Priseća se jedne neobične i stresne situacije kada je zaista bio uplašen, ali ne za sebe nego za jednu bebu.
„Zmija je bila u kolevci dok je dete bilo tu. To je bilo u Vranju, pozvali su me ljudi, ja sam izašao i izvukao tu zmiju. Zamislite. Najteže je pronaći zmije koje su se sakrile negde u unutrašnjosti automobila. To su teške i najproblematičnije intervencije koje nekada po tri sata traju. Imam neku zglobastu kameru kojom svuda možeš da pogledaš, ali je to takva životinja da se svuda zavuče, u motorima automobila, u branicima i onda je tu muka“, priča Vladica.
Pozivi su do sada uglavnom pristizali sa juga Srbije, ali je Vladica imao intervencije i u Novom Sadu, Beogradu, Sokobanji… Ponekad ga angažuje Zavod za zaštitu prirode, koji mu je i dodelio sertifikat, kao što je bio slučaj u Boljevcu podno planine Rtanj, gde je u jednoj kući zapaženo leglo zmija.
Kako objašnjava, sa dolaskom proleća, sve se budi, pa i zmije. Međutim, nema razloga za paniku jer je to uobičajeno za ovo doba godine. Ipak, Vladica savetuje da, ako naiđete na zmiju dok ste napolju, uradite jednu stvar – sklonite se.
„Ako ne poznajete zmije, ne preporučujem vam da joj prilazite. Mi smo za nju predatori, zato se i one sklanjaju, šištanjem upozoravaju da smo blizu nje. Zato, kada se krećete u prirodi, gledajte gde stajete. Skrenite sa puta ako je vidite, to je nešto najnormalnije“.
Međutim, ako je pronađemo na nekim neobičnim mestima na kojima ih najčešće Vladica pronalazi, njegov savet je da ga pozovemo.
„Delujem na području cele Srbije, međutim ako vremenski ne mogu da stignem, onda savetujem da me pozovete ili neko drugo stručno lice koje će vam preko telefona objasniti šta dalje da radite. Dakle, važno je da u tom razgovoru saznam koja je zmija u pitanju, da li je otrovna, gde se zavukla, odnosno na kom je mestu. Onda procenimo da li smete sami da joj priđete, da li da je pustite da tu i ostane dok neko ne stigne ili da je jednostavno uhvatite i sklonite napolje“.
Pročitajte još:
Vladica nam priča da je u ovom poslu najvažnije prvo poznavati zmije i teren, a onda biti oprezan i obezbediti se.
„Moraš da znaš šta radiš, da budeš priseban, da imaš srce i pre svega moraš da voliš taj posao. Ako ne voliš to, ne obraćaš pažnju i nisi pedantan, onda ne vredi“, ističe ovaj stručnjak za nemani.
Zarad lične bezbednosti, otrovnice hvata u rukavicama, dok ostale grabi golim rukama. Međutim, cilj je uvek isti – vratiti životinju u prirodu.
„Ja ne bih smeo pred Gospoda da se nekoj nešto desi. Ima tu i bolesnih, neka povređena, gledam da samo bude dobro i da je vratim u prirodu. To je najvažnije“.
Godišnje, Vladica uhvati oko 80 do 100 zmija, od čega su 98 odsto neotrovne. Međutim, pamti situaciju kada je morao da uhvati otrovnog poskoka koji se šćućurio u saksiji na terasi jedne kuće.
„Zvala me jedna žena usred bela dana i kaže da dođem, poskok joj je ušao u saksiju. Ja dođem, a on se stvarno umotao i stoji u saksiji. Neko kada pozove ujutro u 2, 3, 5, znači ima muku. Tu su i deca. Ima ljudi puno koji su po Srbiji, a treba mu samo jedan savet da bi oni to sami uradili“.
Dešavalo mu se da ga zmija tokom intervencije ugrize. Do sada je to, srećom, uvek bio neotrovni smuk.
Nedavno se uhvatio i u koštac sa stršljenovima. Kaže nam da je to opasniji posao od hvatanja zmija.
„Potrebna je posebna oprema. Teren je nepristupačan, a stršljeni kad se razlete, veoma su nemilosrdni. Hvatanje zmija je opasan posao i veoma rizičan. Potrebna je stabilnost, razmišljanje i delovanje u sekundi. Mogu da se dogode neplanirane stvari koje mogu da te ugroze“.
Stanković često drži predavanja o zmijama deci i starijima. Ponekad mu u pomoć pritekne i kućni ljubimac Đole, loptasti piton, sa kojim se odlično razume, iako ne zna nemušti jezik. Kaže da su za ovu temu posebno zainteresovani školarci, koje uči kako da razlikuju otrovne od neotrovnih vrsta zmija i kako da se ponašaju ako ih uoče u prirodi.
„Nisu problem deca koja se plaše nego ona koja su mnogo slobodna, ne obraćaju pažnju da li je otrovna ili nije, i lako mogu da priđu da je uzmu jer nemaju taj strah i opreznost. Zbog toga potenciramo edukaciju, da deca znaju da postoje otrovne i uvek naglašavamo da ne smeju sama da ih dodiruju“.
Objašnjava da u Srbiji postoji 10 vrsta zmija, a da su samo tri otrovnice.
„Ostale su bezopasne. U svim intervencijama koje sam do sad imao, od 100 odsto, u 2 do 3 odsto su bile otrovne. Najveći broj su zmije koje su neotrovne i koje uopšte ne ugrožavaju ljude. Strah kod ljudi pravi najveći problem. Otrovne su poskok, kao najveća otrovnica i u Evropi, takođe, imamo i u šarku, ali ona se nalazi na 600 metara nadmorske visine i slabije se nalazi, i imamo planinskog šargana, ali on se nalazi na Šar planini, i veoma retko se može videti… Sve su to zaštićene vrste zakonski, i ne bi trebalo da se ubijaju, jer treba da shvatimo koliko je njihov značaj u prirodi“, kaže naš sagovornik.
BONUS VIDEO: Snimak zmije iz Višnjičke banje
