Ako ne znate da ronite, a čitav život maštate o tome kako izgleda podvodni svet ili biste možda voleli da doživite Beograd u 18. veku, to je i te kako moguće u Centru za robotiku i veštačku inteligenciju koji se nalazi u prostoru Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Ekipa Nova.rs uputila se u ovaj centar sa ultramodernom tehnologijom, a na samom ulazu „dočekala“ nas je Ema, lepa crnokosa, odnosno humanoidni robot koji je u Srbiju stigao iz daleke Kine.
Ema je bazirana na softverima veštačke inteligencije preko kojih mogu da se obezbede odgovori na određena pitanja koja su od interesa za sagovornika. Recimo, kada bismo je pitali kako je, ona bi opisala svoja osećanja. Nažalost, nismo uspeli da razgovaramo sa njom zato što nije bila programirana.
Ipak, probali smo druge softvere pomoću kojih studenti vrše eksperimentisanja.
Prvo smo ušli u zonu koja se zove „Iskustvo najsavremenije tehnologije“, u kojoj smo se našli na dnu mora, a potom smo na trenutak skoknuli do Maldiva i uživali. Ali zaista uživali, barem je takav bio osećaj.
Naši domaćini kroz Centar za robotiku bili su dekan Učiteljskog fakulteta prof. Danimir Mandić i asistentkinja Jelica Ristić, koja nam je objasnila kako funkcioniše ovaj softver virtuelne realnosti.
„Softver se koristi kako bi deca upoznala nepristupačne delove, ali i određene sadržaje koji su često apstraktni, kao na primer, kako izgleda morsko dno. Nemaju sva deca priliku da rone kada odu sa roditeljima na odmor. Ovako, korišćenjem softvera virtuelne realnosti koji je podržan veštačkom inteligencijom, mi im omogućavamo da imaju iskustveno učenje i da dožive određene koncepte i sadržaje na pravi način“, priča nam Jelica dok nam namešta velike crne naočare kroz koje ćemo videti određenu situaciju.
Dok smo ronili nekih dva minuta, videli smo ogromnu kornjaču koja je plivala tik pored nas, potom veliku meduzu pastelnih boja i sa providnim kracima od kojih smo se, moramo priznati, na trenutak uplašili da će nas dotaći i opeći.
„To je poenta, da stvorite osećaj kao da ste zaista tamo“, dodaje asistentkinja koja nas usmerava da pomeramo glavu kao da zaista ronimo.
A onda smo se na trenutak prebacili na Maldive. Kakvo uživanje! Pusto ostrvo, providna svetloplava voda, drvene kućice sa ogormnim ležaljkama, baš to nam je trebalo. Odmor i za oči i za dušu.
Profesor Mandić nas je upoznao sa još jednim softverom koji omogućava preslikavanja lica. Softver na osnovu fotografije kreira 3D model našeg lica i dodeljuje ga nekom od likova u virtuelnom scenariju.
Kada mi je tablet „prepoznao lice“, odnosno preslikao ga i preneo na monitor na zidu, odjednom sam se našla u 18. veku i to u centru Beograda.
Ja sam zapravo bila jedan od avatara koji su stajali oko poznate beogradske česme dok su guslari svirali svoju najlepšu pesmu, a momci i devojke u narodnim nošnjama igrali kolo.
Kako je sve bilo drugačije, kako je cela Knez Mihailova ulica bila drugačija… Kaldrma, pa radnje, juvelirnica, obućar, sajdžija, berbernica… Malo sam osmotrila situaciju, prošetala se po trgu, a potom se vratila u stvarnost.
Pročitajte još:
Asistentkinja objašnjava da je cilj ovog softvera da podstakne interesovanje i motivaciju studenata da saznaju malo više o prošlom vremenu.
„Student vidi svog avatara koji mu priča o istorijskom periodu, kako je, evo u vašem slučaju, izgledala Knez Mihailova ulica u 18. veku. Dok se kreće i posmatra, on dodatno dobija informacije, na primer, o česmi, radnjama i tako dalje. Dakle, moramo da pronađemo način kako da zainteresujemo studente za određeni sadržaj jer samo čitanje sa papira je dosadno i ne drži toliko pažnju kao ovi softveri“.
Softver za virtuelnu realnost studenti koriste i za različite obuke bezbedonosnog tipa, kao što su to poplave, zemljotresi, požari i slično.
„Sagledavanjem kroz virtuelnu realnost, učenici i studenti uče kako da se snađu u opasnim situacijama kao što je poplava, pa tako stiču veštine koje bi u stvarnoj situaciji primenili“, kaže asistentkinja.
Pored robotike, softvera veštačke inteligencije, softvera za virtuelnu realnost i 3D simulacije, u Centru se nalaze i softveri za programiranje i za nastavu iz fizike, geografije i hemije gde studenti odnosno učenici, kako objašnjava dekan, mogu da vrše virtuelne eksperimente.
„Ako govorimo o softverima iz navedenih oblasti, evidentno je da bi neki eksperimenti uživo bili veoma skupi ili potencijalno rizični po bezbednost učenika, te se uz pomoć veštačke inteligencije obezbeđuju simulacije kako bi deca jednostavnije razumela različite procese i principe, te njihovu punu misaonu i fizičku aktivnost, što i jeste suština“, kaže dekan.
Prema njegovim rečima, od veštačke inteligencije ne možemo da pobegnemo jer je ona svuda oko nas, ali treba da iskoristimo njene pogodnosti.
„Moramo da se prilagodimo novim tehnologijama, da iskoristimo potencijale tih softvera i da osmislimo kompleksan način vrednovanja rada učenika i studenata tako što ćemo pratiti, meriti i vrednovati svaki njihov korak koji dovodi do rešenja, a ne samo krajnji rezultat. Robotika i veštačka inteligencija neće zameniti nastavnike, nego će doprineti kvalitetnijem osmišljavanju aktivnosti učenika i pomoći će nastavniku da individualno vrednuje aktivnosti svakog deteta u skladu sa njegovim potencijalima i prethodnim znanjima“.
Osnovna ideja upotrebe veštačke inteligencije u obrazovanju jeste, ističe dekan, da se poveća aktivnost učenika u procesu sticanja novih znanja.
„Poenta je da učenici nakon samostalnog istraživanja saopštavaju određene činjenice, da ih između sebe komentarišu, razvijaju kritičko mišljenje i dobiju povratnu informaciju od nastavnika. Da nastavnik postane član grupe koji raspravlja o određenom problemu, a ne da on bude subjekat obrazovanja, a učenici pasivni objekti koji više neće da slušaju“.
Veštačka inteligencija koja se danas najčešće pominje ogleda se u softverima „Chat GPT“ koji mogu da odgovore na određena pitanja, pa čak i da umesto vas napišu seminarski rad, esej, metodološki uredi u skladu sa određenim naučnim zahtevima, da kreira softvere u odabranim programskim jezicima, prepozna slikovne objekte i drugo.
Mnogi nastavnici i profesori, ipak, pružaju otpor veštačkoj inteligenciji, navodi dekan, objašnjavajući da postoji određena doza straha.
„Opravdan je oprez u korišćenju veštačke inteligencije u narednim godinama jer, teorijski gledano, ukoliko ne bude kontrole nad odlukama koje donosi, moguće su neželjene, pa možda i katastrofalne posledice. Ukoliko čovek ne bude u mogućnosti da kontroliše eventualne izvršne postupke, mogli bismo da doživimo da veštačka inteligencija ne ispoštuje etičke i humane principe koje bi čovek poštovao. Teže posledice o kojima su govorili Bil Gejts i Ilon Mask ostaju u domenu naučne fantastike. Čvrsto verujem da će veštačka inteligencija biti pod kontrolom čoveka i služiti razvoju čovečanstva“, kaže naš sagovornik.
BONUS VIDEO: Veštačka inteligencija u naletu: Da li je držimo pod kontrolom? – gosti Anastasija Uspenski i Ljubiša Bojić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar