1
Učio je i po 20 sati dnevno za ispite na Medicinskom fakultetu, dva puta je poništio devetku jer je bio siguran da zna za 10, danas radi posao koji najviše voli, bavi se, napominje, ljudskim mozgovima, na neurohirurgiji KBC Zemun, ima ženu i ćerku, a sa bratom vodi klub za brazilski džiudžicu u koji se „zaljubio“ još u detinjstvu - doktor Vuk Aleksić (34), koji za sebe kaže da se oseća kao najsrećniji čovek na svetu. Njegov uzor, mentor, stariji brat, ali i najbolji prijatelj, doktor Nemanja Aleksić (42), nije nikada mnogo učio, ali je uvek sve znao, a karijeru gradi kao uspešan kardiohirurg na UKC Srbije. Na medicinu, koju danas i predaje, otišao je prvi i utabao stazu uspeha mlađem Vuku, strastveno je posvećen vođenju džiudžicu kluba i borbama, u kojima, ističe, „najbolji najmanje gubi“.
Braća Aleksić za Nova.rs uglas kažu da nikada nisu pomišljali da odu iz Srbije i rade kao lekari u inostranstvu, jer su vezani za našu zemlju, a i ako bi jedan otišao, za njim bi odmah krenuo i drugi, što, priznaju, ne bi bilo ni lako, ni jednostavno.
Između Nemanje i Vuka razlika je osam godina, ali na prvi pogled, deluju kao blizanci. Jedan drugom završavaju rečenice, nadovezuju se na misli, a zajedničko im je da se svakodnevno bude sa istim ciljem – spašavanje života.
„Vuk je, čini mi se, od rođenja znao da će jednog dana postati lekar. Deda nam je bio lekar, a njih dvojica su provodili dosta vremena zajedno i to je taj uticaj. Sećam se, kada je studirao, umeo je da uči i po 20 sati dnevno za ispit“, priča za naš portal stariji brat Nemanja.
Mlađi Vuk, koji je diplomirao sa prosekom 9,79, odmah se nadovezuje, i kaže:
„Nemanja je uvek znao da mi objasni sve što bih ga pitao, a nikada ga nisam video da uči, dok sam ja, sa druge strane, učio mesecima, svaki dan satima. On me je uvek štitio i usmeravao, bio je pravi stariji brat, moj uzor u sportu, treningu, a kasnije u školovanju i poslu koji radimo“.
Vuk je bio bolji student, prizanje Nemanja, jer je više i sa većom posvećenošću učio.
„Ja sam učio ujutru, dok je on spavao“, kaže kroz smeh i dodaje:
„Medicina se ne buba, jer ima mnogo logike, a to stalno ponavljam mojim studentima“, naglašava Nemanja, koji kao asistent predaje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Pročitajte još:
1
0
1
0
Braća su jedan drugom velika podrška, a ističu da sve odluke u životu uglavnom donose zajedno.
„Kada sam posle završenog fakulteta počeo da radim, prvi posao bio je na ortopediji, ali sudbina me je dovela do kardiohirurgije Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Sad ne bih mogao da zamislim da radim nešto drugo, negde drugo, jer sam već 15 godina u ovom poslu“, priča Nemanja.
Vuk uz osmeh kaže da je oduvek želeo da radi nešto što ima veze sa ljudskim mozgom.
„Volontirao sam od ujutru do uveče, dve godine, svaki dan. Dok su drugi leti odlazili na more, kad nije bilo nastave, ja sam bio na neurologiji i učio od starijih kolega kako da radim“.
Napisao je tri knjige o neurologiji na osnovu tog učenja, koje je izlagao u Parizu, a za njih je dobio i nagrade. Njegovi prvi koraci bili su na sudskoj medicini, uz profesora Slobodana Savića, za kojeg „potpisuje“ da je naša legenda u medicini, ali i enciklopedija dobrote i znanja.
„Danas radim na neurohirurgiji Kliničko-bolničkog centra Zemun. U početku sam mislio da ću biti sudski lekar, ali posle treće godine studija opet sam došao u dodir sa neurologijom, pa mi se vratila ljubav prema radu sa ‘mozgom‘. Ipak, neurohirirgija mi se činila preteškom i nisam bio siguran da li da krenem tim putem. Nemanja je onda, kao i više puta do tada, odlučio umesto mene. Rekao je, biraj:‚Neurologija ili neurohirurgija, jer to je za tebe‘. I tako sam odabrao“, priča Vuk.
Ipak, priznaje, nije uvek sve tako veselo.
„Najteži period u profesionalnom životu bio mi je kada zbog pacijenta nisam spavao tri dana, jer je čovek bio jako loše, ali na sreću nije preminuo. Pitao sam se neprestano da li sam uradio sve što sam mogao, da li možda mogu još nešto da učinim. Nemanja me je naučio da kad krene loše u sali, da ne brzam, već da baš tada usporim i skoncentrišem se i dam sve od sebe, da spasim nekome život“, seća se Vuk.
Iz njihovih priča lako se zaključje da „žive u tri kuće“: porodičnom domu sa ženom i detetom, bolnici, i njihovom borilačkom klubu brazilskog džiudžicua.
Mnogo toga veže ih za Srbiju, iz koje nikada nisu poželeli da odu.
„Videli smo svetske bolnice, išli na edukacije u razne zemlje, ali uvek smo se vraćali kući. Ovde je naš život, naše porodice, žene, deca, prijatelji, kolege i naš voljeni klub. U Srbiji su i naši pacijenti, ljudi čije živote spašavamo iz dana u dan“, pričaju ovi mladi hirurzi.
Slažu se da danas u svojim životima ništa ne bi menjali.
„Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Tako se osećam, zaista. Na poslu mi je prelepo, u porodici mi je savršeno, na treninzima mi je super u našem klubu gde se i družimo i treniramo. Nije bio lak put doći do hirurgije i voditi klub, ali vremenom je sve došlo na svoje mesto“, sa osmehom kaže Vuk.
Videli su bolnice širom sveta, ali kažu da ove iz Srbije ne bi menjli.
„Naš novi Klinički centar parira svetskim bolnicama. Na kardiohirurgiji imamo svu potrebnu opremu i uslove za rad, čak bolje možda nego u nekim evropskim centrima. Pre mesec dana bio nam je u gostima kolega iz Nemačke, koji je ostao zapanjen kada je ušao u našu operacionu salu. Čovek nije mogao da veruje kako izgleda i koliko je dobro opremljena. Došao je svakako sa skepsom, doveo je ceo svoj tim, opremu, sve svoje, jer nije znao šta ga kod nas očekuje“, priča Nemanja.
Čija je hirurgija teža, često se nametne kao pitanje među braćom, a rasprava se uvek završi šalama.
„Kaže Vuk meni jednom: ‚Jao kako je ovaj mozak neistražen‘, a ja mu odgovaram: ‚Imam ideju, da mi kardiohirurzi dođemo jedan dan kod vas, da vama to istražimo, pa vi onda nastavite da radite‘. Naravno, svaka grana medicine je podjednako teška, a ovaj posao zahteva stopostotnu posvećenost“, naglašava Nemanja.
U operacionoj sali provedu ponekad i više od 10 sati dnevno, spašavajući jednog pacijenta, a onda iscrpljeni i umorni, energiju povrate borbom u svom klubu.
„Borilački sportovi uče nas o životu, a nas dvojicu su izgradili u duhovnom smislu, ali su nam i ukorenili osećaj za disciplinu, što nam je danas, kao hirurzima, od velike pomoći. U borilačkom sportu naučite mnogo o sebi, ali i to da onaj koji je najbolji ustvari samo najmanje gubi. Tako da mi znamo kako da se ponašamo u pobedi, ali i u porazu, što je za razvoj ličnosti veoma važno“, objašnjava Nemanja, koji sa Vukom vodi klub za brazlski džiudžicu, koji postoji već 10 godina.
Posvećenost poslu i svojim pacijentima, braća Aleksić pokazuju svakoga dana, a Vuk priznaje da čak dve godne nije bio na odmoru.
„Nije da ne bih mogao da odem, ali posla je mnogo. Radili smo godnu i po dana u kovidu, neprestano. Prvi smo operisali kovid pozitivnog pacijenta. Bilo je teško, a taj period je za naš zdravstveni sistem, kao i za sve u svetu, bio najveći izazov i mislim da smo mu dorasli“, priča Vuk.
Mlađim kolegama poručuju da se bore da po svaku cenu u životu rade ono što vole, da budu uporni i imaju inicijativu, jer to je ono što je njih dvojicu dovelo do uspeha.
„Ništa vam neće biti dato, morate da imate inicijativu, da se borite i ne odustajete od onoga što želite, a raditi u životu ono što voliš je neprocenjivo“, uglas poručuju mladi lekari, braća Aleksić.
***
BONUS VIDEO: Obilazak odeljenja intezivne nege Urgentnog centra Srbije sa doktorom Kneževićem
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare