4
Sanja Bugarski duže od dve decenije ruši sve stereotipe o ulozi žene u poljoprivredi. Ona je vlasnica farme krava, ali i poslovna žena koja se na zvaničnim skupovima zalaže za prava poljoprivrednika. U govedarstvo je, priča za naš portal, ‘‘ušla iz neznanja‘‘, kad je s porodicom napustila udobnost gradskog života i iz Novog Sada se preselila u okolinu Kule. Uporna i ambiciozna po prirodi, učila je i ovladala novim tehnologijama u mlečnom govedarstvu, a danas je na čelu Saveza udruženja odgajivača goveda.
„Da je bilo lako – nije“, priseća se Sanja svojih početaka.
Prema sopstvenom priznanju, u svet govedarstva ušla je nespremna, bez porodične tradicije i bez praktičnih znanja, ali sa mnogo entuzijazma da stvori modernu i savremenu farmu poput onih, koje je, kaže, videla u Holandiji i Austriji.
Međutim, na drugoj strani sačekao ju je svet u kome prednjače muškarci i zastareli način vođenja gazdinstva, pa je, priznaje ona, svaka njena inovativna ideja u početku nailazila na otpor.
Priča nam, da je to nije obeshrabrilo da nastavi. Nije posustajala, učila je, primenjivala nove tehnologije, uvećavala svoju farmu, postizala veći prinos i bolji kvalitet mleka, pa su pred njenim rezultatima, kaže, popustile i „najnevernije Tome“.
„Kod nas se nekako podrazumeva da se poljopivredom bave neobrazovani ljudi i nažalost to i jeste tako. Mali je broj onih koji su spremni da usvoje nova znanja, većinom se drže nekog uvreženog višedecenijskog mišljenja i zastarelih metoda. Ljudima je lakše da idu linijom manjeg otpora, da rade kako su navikli i da odbijaju novine koje će im čak olakšati posao. Ja sam želela to da promenim“‘, objašnjava Sanja svoje motive.
U tome je i uspela. Za dve decenije koliko je u govedarstvu, glasovima kolega farmera, birana je za predsednicu lokalnih udruženja, pa Asocijacije vojođanskih proizvođača mleka, a sada je na čelu Saveza udruženja odgajivača goveda.
U štalu sa diplomom menadžerke
Farmerski život, Sanja je započela 2001. godine. Do tada je sa suprugom i sinom živela u Novom Sadu, a iako su oboje fakultetski obrazovani, kaže da je shvatila da se ‘‘u gradu samo preživljava, dok bi na selu mogli da žive od svog rada‘‘.
‘‘To je jednostavno činjenica. Grad smo napustili, jer ni suprug ni ja nismo bili spremni da radimo neke nesigurne poslove. Vodili smo se logikom da je u proizvodnji hrane budućnost i da će potrebe za hranom biti sve veće. Kada smo se preselili dobili smo i drugo dete. Smatram da naša deca nisu izgubila ništa time što su odrastala na selu, pogotovo u današnje vreme kada je dostupan internet. Naprotiv, bili su okruženi prirodom i životinjama‘‘, zadovoljno priča Sanja.
Njihova porodična farma je od početnih nekoliko krava, danas prerasla u savremeno gazdinstvo sa 210 grla, robotizovanim sistemima za mužu i kvalitetnim genetskim poreklom.
Sanja otkriva da je postepeno naučila sve o gvedarstvu, te da je u štali radila ‘‘od jutra do sutra‘‘ na svim poslovima, od muže, ishrane, do čišćenja i pranja prostorija. Životinje na njenoj farmi su, kaže, ‘‘pažene i mažene‘‘, a tu ljubav, objašnjava, umeju da uzvrate.
‘‘Krave su jako radoznale i karakterne životinje. Iako je praksa u govedarstvu da se obeležavaju brojevima, svaka naša krava pored broja ima i ime, pa tačno reaguju kada ih pozovemo. Nama su krave puštene, one žive slobodno, izlaze iz štale kad hoće, vraćaju se kad hoće. Kuća nam je na metar od njih, sa njima smo non stop.
Redovno imamo momente da se otele na livadi, pa gledamo koja se otelila, koja je postala mama. One se sve skupe, kao tetke i zajedno ližu tele. Izuzetno su zahvalne i pametne životinje.
Kod njih se zna hijerarhija, zna se koja krava je najstarija u krdu i nju sve ostale poštuju. Ja sam hiljadu puta rekla, da ja radim sa stokom, ali živim sa gospođama i damama i to zaista tako i mislim‘‘, opisuje Sanja svoju ljubav prema kravama i dodaje da se u njihovoj kući zbog te ljubavi ‘‘vrlo retko jede govedina‘‘.
Ona na farmi danas ima i tri zapsolena radnika, koji su zaduženi za ishranu i mužu, pa dodaje da sada ima više vremena da se posveti papirologiji, koja je ‘‘ogromna‘‘. Za taj deo joj je, navodi, sada dobro došla diploma menadžmenta.
‘‘Tu ima toliko komplikovane papirologije, da meni uopšte nije jasno kako se snalaze ljudi koji nisu završili neke škole. Samo kad krenete od silnih inspekcija, od raznih ministarstava i nadzora, vi se pretvorite u jednog običnog ćatu.
To je bukvalno posao od 24 sata. Da bi farma mogla da funkcioniše morate da radite sa raznim dobavljačima, pa nabavku goriva, hrane, mehanizacije, tu su i krediti. Uopšte nije lako, a država umesto da nam pomogne, oni nas još dodatno opterećuju nekim nepotrebnim i prevaziđenim propisima i zbog toga se ja zalažem za unapređenje naših prava i položaja‘‘, objašnjava ona.
‘‘Čovek uvek mora da radi na sebi‘‘
Pored ugleda koji je stekla u svetu govedarstva, Sanja i svojim fizičim izgledom odskače od stereotipa koji se vezuju za ljude sa sela. Često zna da kaže ‘‘ako se bavim poljoprivredom, ne moram da budem u isflekanoj majici‘‘, pa na zvaničnim skupovima pleni svojim ženstvenim i atraktivnim izgledom.
Za to je, ističe, zaslužna njena neostvarena želja da se bavi dizajnom, pa nam kroz osmeh kaže, da svoj potencijal za estetiku, koristi za stilizovanje enterijera i sopstveni stajling.
‘‘Dizajn je moja prva ljubav, ali tokom ratnih devedesetih roditelji nisu mogli da mi plate školovanje za to. Danas iz hobija pomažem prijateljima kada uređuju svoje kuće ili stanove, a prijateljice me često zamole da idem sa njima u kopovinu kada biraju odeću za neki važan događaj‘‘, kaže i dodaje da joj ne pada teško, da se iz čizama u kojima ulazi u štalu, za čas transformiše u modernu poslovnu ženu i pojavi se na nekom skupu.
‘‘Ja stvarno mislim da svako može da bude ono što hoće i da ga mesto gde živi ne određuje. Samo treba da radi na sebi.
Ja se bavim sportom od svoje 10. godine, trenirala sam rukomet i odbojku i tu naviku sam zadržala do danas. Sada, zbog godina treniram fitnes u grupama sa drugim ženama. Ne prihvatam kada mi kažu ‘jao, blago tebi ti stižeš i da treniraš‘.
To su samo izgovori za lenjost. Svako može da trenira na način koji mu odgovora, nije to nikakva privilegija. I suprug takođe trenira sa svojim drugarima i kod nas u kući smtramo da je to mentalna higijena.
Tako smo i decu vaspitali. To je nama sat vremena da se resetujemo i rešimo negativne energije i verujem da svako može da pronađe tih sat vremena za sebe. Samo je pitanje da li i koliko to želi‘‘, zaključila je Sanja Bugarski.
BONUS VIDEO: Sanja Bugarski, opravdan strah od nestašice mesa.
Pratite nas i na društvenim mrežama: