Puno je problema u obrazovnom sistemu Srbije: polovina nastavnika nema stalni radni odnos, mnogi od njih rade sa nepunim fondom časova, njihova plata je ispod republičkog proseka, izgubili su autoritet i dostojanstvo, a većina škola u unutrašnjosti zemlje još uvek funkcioniše sa poljskim toaletima... Reklo bi se da prosvetni radnici ne vide ni u čemu podsticaj u svom poslu, međutim učitelj Muhamed Dreković (48) iz Tutina, i pored svega navedenog, ne odustaje od ove profesije. On je tokom letnjeg raspusta, uz pomoć svog prijatelja, u potpunosti renovirao učionicu koju od 1. septembra ispunjavaju njegovi đaci prvaci. A kako je to uspeo pored plate od šeststo evra, pogledajte.

Muhamed je učitelj više od dve decenije. Na početku svog zaposlenja, radio je u isturenim odeljenjima u školama u prigradskim mestima, u kojima se trudio da, na bilo koji način, ostavi lični pečat – dobrom saradnjom sa učenicima i roditeljima, ali i različitim akcijama, bilo da su u pitanju aktivnosti sa đacima, bilo da je uređivanje prostora u kojima borave.

Sada je učitelj napravio revolucionarni korak u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u kojoj radi skoro dve decenije – on je za vreme letnjeg raspusta odlučio da u potpunosti renovira učionicu u kojoj je boravio prethodnih godina.

To je bilo teško, pre svega zbog finansija jer je trebalo pokriti sve troškove. Međutim, učitelj je čvrsto odlučio da svoje đake prvake dočeka u jednom potpuno novom i opremljenom prostoru, a pre svega da ih rastereti teških školskih torbi i rančeva. Imao je finansijsku podršku svog sugrađanina Jasmina Debejića.

Za Nova.rs učitelj priča kako je sve krenulo.

„Ove godine sam dobio 28 đaka prvaka, od kojih su troje sa posebnim potrebama. Za njih posebno imam sluha. Održao sam prvu tribinu ‘Rad sa decom sa posebnim potrebama’. Želeo sam da im oplemenim prostor, ne samo njima, nego svima nama jer ipak ovde boravimo nekoliko sati dnevno. Ja sam, inače, dao dosta dopinosa obrazovanju u Tutinu, dao sam pomoć pri formiranju interesorne komisije, vodim Društvo učitelja Tutina. Otac mi je bio učitelj, tako da volim prosvetu od malih nogu. Nažalost, trenutno stanje u prosveti je katastrofa. Od plate ne može da se živi, pa pored toga što radim kao učitelj, bavim se još nekim poslovima“, priča na početku razgovora učitelj Muhamed koji svakodnevno oduševljava svoje đake nekim gestom.

Pre početka školske godine, učitelj je pomislio na ta mala bića koja svaki dan moraju da nose preteške torbe na leđima. I odatle je sve krenulo.

„Želja mi je bila da, pošto uzimam prvi razred, a deca su mala i nose preteške rančeve, da im nekako obezbedim ormariće, kako bi u njima mogli da ostavljaju knjige koje  im nisu potrebne svakog dana, da ih džabe ne nose kući. I tu kreće priča sa mojim prijateljem Jasminom, uspešnim privrednikom koji mi je izašao u susret i ponudio se da nam kupi ormariće“, nastavlja učitelj.

Učitelj Muhamed, pored prosvete, radi i dodatne poslove jer nije nepoznanica da su plate u obrazovanju male. Pošto se privatno bavi enterijerom, „iskoristio“ je svoje kontakte i prijatelje u ovu dobru i humanu svrhu, uz pomoć kojih je i napravio pravu oazu za decu.

„Bavim se i privatnim poslovima jer ko može da živi od plate od šeststo evra? Težak je život danas, pa pošto radim zanatske poslove privatno, odlučio sam da pomognem svojoj školi, pre svega đacima i meni koji boravim sa njima. Kada je počeo letnji raspust, ‘bacio’ sam se u akciju, međutim zbog nekih nepredviđenih okolnosti, morao sam da napravim pauzu u renoviranju učionice“.

Posle nekog vremena, u pomoć su mu pritekli prijatelji iz generacije 74/75, odnosno njegovi školski drugovi koji su u velikoj meri učestvovali u doniranju neophodne opreme za učionicu.

„Svuda postoji fraza: škola će srediti ovo, opština će srediti ono, Ministarstvo takođe… Ja nisam od onih koji čekaju. Zamenili smo kompletnu stolariju na celoj školi, zahvaljujući sugrađaninu koji je donirao sredstva, bez pomoći opštine i Ministarstva. Zatim smo stavili nova vrata na učionici i onda je ostalo ono glavno – učionica. Odmah sam znao da je potrebno puno ulaganja, međutim potrudio sam se da sa što manje novca, dobijem ono što želim – dobar i kvalitetan prostor za decu“, objašnjava naš sagovornik.

Parket koji je star pedeset godina, učitelj Muhamed je sam „sredio“. Iako su majstori tražili hiljadu evra za pod, učitelj je odlučio da se time sam pozabavi.

„Hteli su da sklone parket jer je star, međutim želja mi je bila da ostane tu gde jeste, ali da ga sredimo, tako da sam ga lično hoblovao i lakirao. Nisam u poziciji da mogu nešto mnogo da uradim i priuštim, ali mi je cilj u svakom poslu da se uradi dobro, a da se ne potroši mnogo para. Sa mnogo para možeš super da uradiš, ali i ovo je sjajno“.

Da bi se „spakovala“ cela učionica, potrebno je mnogo para – to se vidi i golim okom, ako pogledamo na fotografijama kako je učionica ranije izgledala. Prvo stolarija, pa zidovi, parket, ormarići… Sve to košta.

„Ormarići su, kao što sam rekao, koštali 4.000 evra. E sad, sve je stvar gimnastike i racionalnog razmišljanja, ali jedno je sigurno – da bi sredili učionicu i da bude u stanju u kom treba da bude, potrebno je sigurno desetak hiljada evra„.

Učitelj nije ni od koga tražio pomoć, ali mu je bilo važno da ima podršku od direktora škole.

„Pozitivan je stav škole prema ovome što sam uradio, direktorka me je podržala i to mi je važno. Meni  je bilo dovoljno da mi se daju odrešene ruke i samo sam izrazio želju da ta učionica bude moja, u smislu da ostanem u njoj do penzije. Poenta cele priče je da treba svi da damo sve ono što je do nas. Uvek je postojala ta priča da to treba da bude na opštini, Ministarstvu… Mi znamo da treba, ali to izostaje unazad nekoliko godina, a ja nisam pristalica da čekamo, nego da uradimo šta je do nas, što možemo i to je to“.

Ovim „projektom“ učitelj Muhamed želi da pošalje poruku svim kolegama da i oni mogu da opreme prostor u kom borave sa đacima, u skladu sa svojim mogućnostima. Naravno, ništa nije obaveza, niti moranje, nego ko koliko želi i može.

„Ova učionica je, moram priznati, najbolja u Srbiji. Uspeo sam i bila mi je želja da ovim projektom dokažemo da svako od nas može to da uradi. Nije poenta da se ja forsiram u priči. Samo bih voleo da se sledi moj primer, da moje kolege budu podstaknute, ako su u mogućnosti“:

Đaci su, naravno, oduševljeni, kao i njihovi roditelji.

„Oni su čuli da se to nešto sređuje tokom leta, ali niko nije verovao da će to tako da ispadne. Baš su oduševljeni. Nažalost, devastirana je funkcija učitelja i nastavnika, autoritet, i pored svog posla, moramo da se bavimo sa tri – četiri druga posla da bi mogli da živimo normalno. Ali ja želim da gledam na sve pozitivno, pre svega zbog dece.

Za kraj razgovora, dodaje da ovo ipak nije kraj i da je planirano još radova u ovoj neverovatnoj učinioci.

„Nije još uvek sve završeno, osnovne radove smo uradili do početka škole. A dalje je planirano da se postave televizor, pametna tabla i još dosta toga“, kaže ovaj učitelj.

BONUS VIDEO: ZLATIBOR: Bivši đak školi poklonio – bazen!