Trošimo pare na protivgradne rakete, a nema dokaza da deluju

U utorak je u Srbiji ispaljen rekordan broj raketa, čak 983 sa 243 lansirna centra, što je postignuto zahvaljujući novim automatskim lansirnim stanicama, koje su prošle godine raspoređene u okviru Radarskog centra Valjevo, saopštilo je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.Ministarstvo je takođe saopštilo da je za ovu godinu je obezbeđeno 17.000 raketa, iako je optimalan broj za potrebe Srbije daleko manji, i to sve "kako bi se obezbednila maksimalna moguća zaštita voćarskih zasada, useva i druge imovine".Đurđević objašnjava za Nova.rs da Srbija ima paktično najrazvijeniju protivgradnu odbranu u regionu, zbog toga što su druge zemlje odlučile da u to ne ulažu, jer ne postoje pouzdani dokazi da ona zaista utiče na smanjenje grada."Da je to stvarno toliko efikasno onda bi sve zemlje na svetu to koristile. Niko ne voli da tripi štetu od grada”, kaže Đurđević i dodaje:"Mi jesmo područje koje je specifično po problemima sa gradom u toku letnjih meseci. Ali cela Poljska, Nemačka, Austrija, sever Italije, Švajcarska, Francuska, to su sve oblasti koje su gradonosne i koje su možda rizičnije od nas."Prema njegovim rečima, protivgradna odbrana poput ove u Srbiji koristi se još u Bosni, Makedoniji i Bugarskoj, dok su u zemljama kao što je Francuska, Nemačka i Italija, sistemi protivgradne odbrane samo sporadični."Tamo se poljoprivrednici samoorganizuju pa naprave neku vrstu partnerstva između neke njihove organizacije i države. Ali je i u tim slučajevima ispaljivanje rakete u oblake vrlo retko, češće su u pitanju sistemi zasejavanja oblaka iz aviona", objašnjava klimatolog.Teorija daleko od prakseĐurđević kaže da je cela ideja da se protivgradnim raketama štitimo od grada bazirana na teoriji, ali da je to u praksi skoro nemoguće dokazati.

"Teorija pokazuje da ukoliko se ubaci odgovarajući reagens u određeni deo oblaka, umesto velikih zrna grada napraviće se znatno veći broj manjih zrna. Manji grad bi onda trebalo da napravi manju štetu, ili da se čak istopi u toku padanja i postane kiša”, objašnjava on.To u teoriji funkcioniše zato što se zamišlja neka idealna situacija sa idealnim oblakom i idealnom lokacijom u koju treba da se stavi reagens, u ovom slučaju srebro-jodid. U praksi je to teško izvodljivo, objašnjava."Oblak nije stacionarna stvar, brzina oblaka je mnogo velika u odnosu na ono što mi smatramo vetrom. Te vertikalne struje mogu da se kreći i po 200 kilometra na sat, i raketa treba da se ubaci u nešto što se kreće tom brzinom. Pritom, treba da se pogodi jedan specifično mali deo oblaka u određenom trenutku njegovog razvoja”, kaže on.Pošto u prirodi nemate dva ista oblaka, navodi Đurđević, onda ne može da se napravi eksperiment tako što se u jedan oblak ubaci raketa, a u drugi ne, pa se vidi šta će da se desi."Iz svih tih razloga Svetska meterološka organizacija ne podržava protivgradnu odbranu koja se odvija na ovaj način", ističe on i objašnjava:"Svetska meterološka organizacija metorološkim zavodima ostavlja prostor da se to više koristi u eksperimentalne svrhe da bismo više naučili o tome, ali ne ohrabruje meteorološke službe da se time bave u operativne svrhe, dakle da to koriste kao proverenu metodu za zaštitu od grada."Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram