0
Grafiti po zgradama nekada reprezentativnih vila i hotela bolno naglašavaju ruiniranje. Zaključana knjižara, biblioteka, galerija i frizerski salon. Mesto na kojem je nekada bilo kupatilo sa lekovitom vodom. Zajedno sa fontanom u kojoj se ogleda kip devojke koja je spustila glavu, najprepoznatljiviji znak Mataruške Banje, tužni su tragovi srećnih vremena.
„Banja je za nas bila kao Las Vegas. Dobar provod, puna ljudi. Nije nam trebalo more. Sećam se da je postojao je kućni red koji se poštovao u celoj Banji. Mi kao klinci nismo mogli pre 10 sati ujutru ili u periodu od 3 do 5 popodne da pravimo galamu. U parku nije mogao da bude niko bez papuča i majci, a poseban prekršaj i za koji su se pisale kazne, bio je ako zgazite na travnjak, uberete list ili cvet“, priseća se svog detinjstva Petar Savićević iz Mataruške Banje.
Posle Prvog svetskog rata Mataruška Banja je imala dvesta soba. Važan podsticaj za uređenje banje bila je izgradnja pruge Kragujevac – Kraljevo – Raška 1931. godine, čiji je jedan deo trasiran nedaleko od ove banje.
Hotel Žiča je dugo bio najdominantniji, a stariji meštani su pričali da je u Karlovim Varima postojao identičan hotel. Kasnije su se pojavili restoran Jugoslavija koji je imao ogromnu terasu iznad obala Ibra i hotel Termal koji je najduže opstao.
Država se nije ni u jednom pogledu potrudila da sačuva ovo mesto od propasti, a današnji izgled mogao bi jedino da posluži kao deo scenarija nekog horora.
„Ostaci su takvi da Banja liči kao da su ljudi pred nekom masovnom zarazom pobegli glavom bez obzira, noseći za sobom samo neophodne stvari. Černobilj nije ništa naspram onoga što se nama dogodilo u Banji. Ona je umrla, a mi ostali u njoj. Parkovi su uništeni, a da ne pričam o predratnim, nekada tako divnim vilama. Igrali smo se kao deca u njihovim parkovima. Leti nam je bilo daleko zanimljivije jer je bila prepuna gostiju. Ali i zimi je imala svojih čari. Svoje detinjstvo krajem 70-tih i početkom 80 tih ne bih menjao ni sa jednim vršnjakom iz Kraljeva“, priča Miloš Petrović.
Pročitajte još:
Prirodno lečilište se prostire na 1.400 hektara, od čega je 12 hektara parkova. Njena termomineralna voda je bogata sumpor-vodonikom i natrijum-bikarbonatom, a to znači da može da pomogne obolelima od reumatizma, neuroloških, ginekoloških oboljenja, a posebno steriliteta, i istog je sastava još od 1898. godine, kada je prvi put utvrđena njena blagotvornost.
Pre pola veka, sa 740 ležaja u „društvenim“ i 850 ležaja u privatnim objektima, uz kamp i dečje letovalište, Mataruška Banja se ubrajala u najopremljenije u Srbiji. Uz Vrnjačku Banju, udaljenoj tridesetak kilometara, Mataruška je bila sinonim za mesto puno „različitog sveta“.
U centralnoj Srbiji po lekovitim bogatstvima najviše se isticala baš ova banja. Lečile su se ginekološke, reumatske, kožne bolesti, neurološka oboljenja, posttraumatska stanja, oboljenja stomaka i creva, oboljenja perifernih arterija.
Naglo urušavanje Mataruške Banje krenulo je 90-tih godina, da bi nakon dolaska talasa izbeglih i raseljenih sa KiM počela potpuno da tone. Mnoge vile poslužile su kao prihvatilište za nemoćan i preplašen narod, a oni su ostali da u njima žive punih 15 godina.
BONUS VIDEO: Voda koja usporava starenje: Višegradska banja i njeni hamami traju više od četiri veka
