0
"Da si ti meni zdrava i živa, ja sam pet godina na ulici. Teško je, ništa gore nego kada čovek završi na ulici. Spavaš na kartonu, na betonu, ni struje ni vode", to je sudbina Senaida Asanovića Sulje, jednog od korisnika "Solidarne kuhinje", jednog od onih koji ne mogu sebi da obezbede ni najskromniji obrok. Sreli smo ga u redu u kojem je svaka životna priča materijal za neki dobar film ili knjigu nad kojom bi trebalo da se zamislimo.
Priča nam kako je dobio otkaz posle 30 godina rada u jednoj građevinskoj firmi, optužili su ga za krađu.
„Bio sam čuvar, upali su i pokrali. Ja sam bio i na poligrafu. Doneli su rešenje, direktor kaže to je teška krađa i da mi otkaz“, priča nam Suljo.
Kao da nema dovoljno reči kojima bi mogao da nam opiše koliko je težak život bez krova nad glavom.
„Mnogo je teško na ulici“, ponavlja kao mantru.
Ipak, ima i onih koji pokušavaju da im olakšaju teškoće koje su ih zadesile.
„Skoro sam čuo za ovo, znači da se dobije i pojede nešto kuvano“, zahvalan je Suljo svima iz „Solidarne kuhinje“.
Red u kojem se tri puta nedeljno dele besplatni obroci nalazi se u blizini Vukovog spomenika – lokaciji poznatoj po tome što se tamo okupljaju radnici koji čekaju na bilo kakav, pa makar i najteži posao, najčešće na građevini.
Borko nam priča kako se ne libi toga da vredno radi, ali ima i onih preduzimača koji i najsiromašnije zakidaju, pa im ne plate posao koji su obavili. Jedan mu, tvrdi on, duguje čak 60.000 dinara.
„Ja sam profesionalac – zidar. U Pirotu imam dva sina i ženu. Ja sam već 30 godina u Beogradu, pa se za smeštaj nekako snađem. Ako radim, ako naletim na neki posao, uzmem dve-tri hiljade, pa se opet nekako snađem. Ali nemam mojima da pošaljem novac. Treba i da idem kući, ali nemam para da platim kartu do tamo“, žali nam se sagovornik.
Da nevolja bude veća, nedavno je ostao i bez telefona. Kaže da su mu ga ukrali iz prostorije u kojoj je odložio svoje stvari dok je radio na gradilištu. Ostao je i bez ličnih dokumenata.
Kaže da bi imao još mnogo toga da nam ispriča, ali šeretski napominje da ima i jedan uslov, da ga odvedemo u kafanu i da zasednemo uz pečenje i piće. Obećali smo da ćemo se sledeći put pripremiti za tu akciju.
Upoznali smo i Zorana Jovičića. On je limar ima 70 godina i razdragane plave oči. Bore, ipak, odaju koliko godina ima.
„Bitno je snaći se u ovom uslovima, opstati“, poručuje ovaj starac dečačkog karaktera, dok nam pokazuje koliko su mu ruke crne od poslova kojim pokušava da zaradi koliko-toliko.
„Majka mi je umrla, a ja nisam imao para da registrujem vozilo i kazna mi je 5.000 dinara zbog toga. Sada idu komunalci, ne znam ko sve ide po gradu i pljačka“, priča nam o svojoj nevolji.
Red od nekoliko desetina ljudi, svi čekaju ono što bi svakom čoveku trebalo da bude omogućeno – dostojanstvo i redovan obrok. Neki su poput naših sagovornika izrazito raspoloženi za priču, žele da pošalju poruku. Ima i onih koji svoju muku ne žele da dele.
„Nije ti ovo zid plača“, poručuje nam jedan od onih koje život baš ne štedi.
To su samo neke od priča korisnika „Solidarne kuhinje“, volonterske akcije koja je pokrenuta neposredno po uvođenju vanrednog stanja. Na punktu kod Vukoga spomenika, tri puta nedeljno, sredom, subotom i nedeljom, podeli se i po 120 obroka. A moglo bi i još više, jer veliko je interesovanje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
