Jedna škola u Beogradu je zabranila đacima korišćenje mobilnih telefona. O tome smo pisali. A kako izgleda kada se nešto slično uradi u “domaćim uslovima”, to jest u porodicama gde je stvar sa telefonima otišla predaleko, svedoče dvojica očeva koji su odlučili da otmu telefone iz ruku dece.
Pišu: Goran Ratković i Ranko Pivljanin
Teodorov srednji prst
Na početku sve deluje uobičajeno i društveno prihvatljivo: dok sedite u kafeu sa prijateljima i ispijate kafu uz razgovor, da vas dete ne bi ometalo („smaralo“, kako se to sad kaže), jer mu je prosto dosadno da besposleno sedi sa odraslima za stolom, dodajete mu svoj pametni telefon.
U roku od samo nekoliko trenutaka, ono uranja u digitalni sadržaj koji nudi taj uređaj, „skroluje“ i “svičuje“ po ekranu i postaje najtiše i najmirnije dete na svetu.
Idealno!
Samo ga s vremena na vreme neko od odraslih opomene da malo utiša zvuk, jer kreštanje koje dopire iz zvučnika uređaja baš ometa razgovor.
Uglavnom, idealno.
Tako rade skoro svi roditelji. U pomenutom kafeu, kod kuće, kada hoće da na miru skuvaju ručak, kada se vožnja automobilom oduži…
Jednostavno, idealno.
I tako svaki dan.
Da nas dete ne bi često i dugo lišavalo uređaja koji je i nama „neophodan“, vrlo često mu poklonimo naš prethodni telefon, koji je „zastareo“, kome je „oslabila baterija“, „nema više dovoljno memorije“… I tako dete od nepunih pet ili šest godina ima u posedu sopstveni telefon.
Skoro pa idealno.
Kad ponekad poželite da vidite šta je to što je vaše milo i mirno detence u stanju da satima gleda na telefonu, uglavnom zaključite da su neke gluposti.
Ali ste više nego oduševljeni kojom brzinom i sa kojom nepogrešivošću se kreću kroz aplikacije ili instaliraju nove, brže i veštije nego vi sami!
Genijalno.
Na ono kreštanje iz zvučnika i gluposti koje titraju na ekranu već ste zaboravili.
Sve dok vam se to kreštanje i te gluposti ne obrate lično!
I to kroz usta vašeg deteta!
Prvo počinje sa neočekivanim pitanjima. Koliko košta, na primer, da se „urade” usta ili nos. Zašto ne može da se tetovira. Da li će stvarno da eksplodira flaša koka-kole ako se u nju ubaci nešto. Zašto ne može da mu se kupi neka idiotska igračka. I još jedna. I još jedna…
Onda dolaze na red poluhisterične reakcije kada se objavi da je vreme za spavanje i da telefon mora da se odloži.
Zatim, do juče mirno i tiho dete počinje da vas naziva glupanom i najgorom majkom (ocem) na svetu.
Ume da vam pokaže i srednji prst ponekad. Često i opsuje na način na koji vi to nikada na radite.
Ručak bez naslonjenog telefona na tanjir supe postaje nezamisliv.
I tada shvatite da su igračke u sobi netaknute već mesecima, o čitanju priče pred spavanje nema ni govora.
Poluhisterične reakcije na zahtev da se odloži telefon postaju potpuno histerične. Suze teku u ogromnim količinama. Šutiraju se i bacaju predmeti u znak protesta.
Sada vam je već jasno da je digitlni đavo odavno odneo šalu na neko drugo mesto, a vama život pretvorio u loš vic.
Jedino razumno rešenje je da se telefon istog trenutka skloni van dometa deteta. Ali i izvan vašeg dometa!
Jer vam predstoji težak period kada ćete svedočiti prolasku vašeg deteta kroz klasičnu apstinentsku krizu.
Kriza je ozbiljna, ali mora da se prebrodi.
Traje par nedelja, i tada morate da se potpuno posvetite svom detetu i da ga angažujete za sve što vam padne na pamet: vozite bicikl sa njim, sklapate robota, učite ga da zajedno spremate garderober ili da roni, vodite ga u park da se igra sa drugom decom.
Povoljan ishod počinje da se pomalja polako ali sigurno. Dete počinje da se vraća na klasičan dečji rečnik, počinje da razgovara sa vama…
Važno je, naravno, da i vi prebrodite vašu apstinentsku krizu. Sve vreme ne smete da držite telefon u rukama, jer vi ste primer koji dajete svom detetu.
I da izdržite suze i molbe prvih dana da se telefon uzme „samo na pet minuta“, a posle neće nikad više…
… A sad Andrija
Tata, da te nešto pitam?
Nema ništa da me pitaš. Zaboravi!
Dug i čežnjiv pogled ka radnom stolu na kome su moji telefoni.
Ali samo pet minuta?
Ni pet minuta!
Neću “Stumble Guys”, igraću šah!
Lažeš ko pas. Čim sklonim pogled, ti ćeš se presvičovati na to sranje od igrice! Ne može.
Ti si najgori tata na svetu.
Jesam, ali telefona nema. Idi se igraj igračkama, loptom, crtaj nešto, piši slova, na kraju krajeva, gledaj neki crtani. Telefon ne može.
Mali petogodišnji ovisnik, ljut i nadrndan, odlazi u sobu uz tresak vrata. Đavo bolećivosti čačka očinsko srce, ali ja u sebi tražim i nalazim Ranka nemilosrdnog. Mora se izdržati, inače sam džaba krečio dvadesetak dana, početnu fazu spašavanja deteta od jednog od najvećih zala ove uvrnute digitalne civilizacije – takozvanog pametnog mobilnog telefona. Grozne sprave koja odrasle drži na povocu i u stanju beskrajnog iščekivanja lajkova, šerova, esemesova, ememesova i ostalih pemeesova, a decu pretvara u emotivne invalide i zavisnike od bezobalnog idiotskog sadržaja koje im uzima vreme i pamet, štirka inteligenciju, atrofira ostala čula osim što naprežu čulo vida i pretvara u zombije koji su u stanju da satima i danima češu palčeve i kažiprste o njegov šareni ekran prepun instaliranih imbecilnih aplikacija. Mogu one biti na korist dok vi upravljate njima, ali onog trenutka ( a taj trenutak kad tad dođe) kad one krenu da upravljaju vama đavo odlazi sa šalom pod miškom, pobednički se smejuljeći. Ne mogu da se odupru ni odrasli a kako će deca.
Dakle, mora “staljinistički” kad su sve ostale mogućnosti unapred osuđene na propast. Samo “pet minuta”, “pola sata”, “svaki drugi dan”, “jednom nedeljno” nije ništa drugo nego ustupak propasti. Minuti obično odu u sate, sati u dane, dani u godine i u nekom trenutku Klinika za bolesti zavisnosti u Palmotićevoj koju vodi dr Ivica Mladenović, koji je zajedno sa kolegom Goranom Lažetićem napisao fantastičnu knjigu “Zarobljenici virtuelnog sveta” – dobijaju novog pacijenta. Adiktivni potencijal igrica, vajber poruka i ostalih virtuelnih “džidža bidža” programiranih i podmetnutih da od ljudi prave idiote i debile, ravan je onom heroinskom. Ako ne verujete, raspitajte se na ove dve gornje adrese. Ovi lekari vode svakodnevnu bitku sa ovom vrstom ovisnika, pokušavajući da njihove zatravljene umove ponovo vrate u vinklo. Jednom je jedna majka dr Mladenoviću dovela osamnaestogodišnjeg mamlaza koji je posle višednevnog konzumiranja igrica doživeo epileptični napad. O ostalim posledicama se svi vi, koji ste u ruke svoje dece tutnuli zle naprave, kako bi ih umilostivili, napravili vreme za sebe ili, pak, pomislili da će vam ta gomila plastike, matičnih ploča, otpornika i litijuma obrazovati decu, raspitajte kod ovih stručnjaka i njihovih kolega koji biju bitku dezombiranja nesrećnika navučenih na “ajfone” i “samsunge”. Neće vam biti dobro od onoga što ćete čuti. I što se pre obavestite, biće bolje i vama i vašoj deci. A bićete bolji i vi i vaša deca. Ne morate verovati onome što je ovde napisano, samo širom otvorite oči i dobro posmatrajte svoju decu ili sebe i preispitajte se.
Teodor je počeo da slika i prestao da okolo maše srednjim prstom. Andrija je naručio Mesijev dres i otkrio da je lopta okrugla. Traži da ga upišem u školu fudbala, a neki dan je “najgoreg tatu na svetu” svečano obavestio da je sa drugarima iz vrtića i komšiluka zakazao utakmicu ispred zgrade. Bilo mi je puno srce, ali to nije moglo dok baterija njegovog telefona nije ostala ispražnjena. A moji nedostupni.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare