9
"Anđeo s juga", tako građani koji žive u Južnoj Srbiji zovu mladu i plemenitu Tamaru Misirlić (21) iz Vranja, devojku koja je mnogim ljudima vratila osmeh na lica i veru u bolje sutra. Tamara je pomogla ljudima koji su gladovali, smrzavali se u trošnim kućama, deci koja su maštala o svojoj sobi, jer je i sama osetila tugu kada je zbog više prstiju na rukama i nogama s kojima je rođena, trpela uvrede. Osnovala je humanitarnu fondaciju, a do sada je zbrinula više od stotinu porodica. Tamara je čudo od devojke!
Građanima koji žive na jugu Srbije je ime mlade humanitarke Tamare Misirlić iz Vranja i te kako poznato.
Svi je znaju po dobročinstvu, plemenitim akcijama i upornosti jer kod nje „nema da ne može“.
Mnogima je u početku bilo čudno što se jedna mlada i lepa devojka toliko zalaže za staru baku, siromašnu porodicu ili ljude koji nemaju krov nad glavom. Međutim, ona je, kako kaže, postupala srcem koje joj je govorilo da treba da pomaže onima koji su u teškoj životnoj situaciji.
Pošto je rođena sa po šest prstiju na rukama i nogama, osetila je na svojoj koži kako je biti odbačen.
PROČITAJTE JOŠ:
9
0
2
Sa 17 godina pomogla je devojčici i njenoj majci koje su živele u porušenoj kući na planini.
„Odvojila sam novac od svojih stipendija, kupila namirnice i tako je sve krenulo. Kasnije sam uključila drugove iz škole, jedna akcija, druga, i tako, malo po malo i evo, danas je tu moja fondacija. Bilo m ije teško u početku. Sudbine tih ljudi su veoma loše uticale na mene, ali vremenom sam shvatila da je to svakodnevnica i da ima mnogo teških životnih priča. Videti dete u pocepanoj odeći i bez cipela, sva ona stara, iznemogla i uplakana lica, to su momenti gde čovek ne može ostati imun i sakriti emocije. Ponosna sam što sam stekla poverenje ljudi tako mlada“, kaže ona.
Tamara nije svemoguća, ali želi da onim građanima koji nemaju pristojan život, obezbedi bolje uslove.
„Nisam sama u ovoj priči. Ima nas puno koji pomažemo. Do sada smo renovirali kuće, jednu smo izgradili iz temelja, jednu smo kupili novu, redovno pomažemo ljudima u vidu nameštaja, bele tehnike, lekova, organizujemo razne humanitarne bazare… Sve ono što je u skladu s našom fondacijom“, objašnjava ova mlada devojka.
Neke ljude koje je usrećila, ne zaboravlja. Čak štaviše, sa mnogima od njih je ostala u prijateljskim odnosima.
PROČITAJTE JOŠ:
1
0
2
Najveći utisak na nju ostavila je teška životna situacija deke Slobodana iz sela Spančevac kod Bujanovca koji je živeo zaboravljen.
„Deka je živeo u porušenoj kući, bližila se zima, skupila sam nešto sredstava, ali ne i za izgradnju kuće iz temelja, ipak je to velika investicija. Uprkos tome što nije bilo dovoljno sredstava, ja sam odlučila da krenemo sa izgradnjom nove kuće. Bilo je veoma teško, trajalo je nekoliko meseci, i raznim akcijama i apelima na kraju smo uspeli. Ali sve zahvaljujući jednoj divnoj ženi koja je neumorno donirala odvajajući od svoje zarade, ona mi je i dala krila da osnujem fondaciju i nastavim svoj humanitarni put“.
Dragi prijatelji su joj postali i braća Pavlović koji žive nadomak Vranja, a kojima je prošle godine obezbedila neophodne uslove za život, s obzirom da sva trojica imaju cerebralnu paralizu.
„Njih trojica žive od socijalne pomoći koja im jedva pokrije mesečne troškove – račune, hranu i pomoć u kući. Plaćaju jednu ženu koja povremeno dođe da im počisti i skuva nešto. Od svojih mesečnih primanja jedva pokriju za neke osnovne životne potrebe. Bilo mi je teško kad sam ih videla kako puze po kući da bi uzeli nešto što im treba, spuste se teško iz kolica i onda puze, muče se… Teško je gledati sve to, a kamoli živeti tako svaki dan. Sada su zbrinuti“, kaže ona.
Kada se pročulo za Tamaru i njene humanitarne akcije, rodila se ideja za stvaranje fondacije.
„Fondacija postoji dve godine, mnogi ljudi su mi slali podršku, širom Srbije i vam granica, naravno podržali su me i sugrađani. Najveća motivacija mi je da istrajem na putu kojim sam krenula i da deca, stara i iznemogla lica, kao i svi ljudi koji vode neku borbu, imaju bolje uslove u životu. Zbog njih sam neumorna i nikada neću odustati“, poručuje ona.
U Tamari se rodila želja da pomaže ugroženima jer je i ona sama, na neki način, bila u takvoj situaciji.
„Rodila sam se sa većim brojem prstiju nego što je uobičajeno. Imala sam po šest prstiju na nogama i rukama. Zbog toga sam se suočavala sa podsmešljivim pogledima i komentarima, kako svojih vršnjaka tako i odraslih. Nije bilo nimalo lako nositi se s time. Bila sam odbacivana, nisam mogla da sakrijem svoju različitost, tako da mogu da kažem da sam imala teško detinjstvo. Kako bi svemu tome stala na kraj, podvrgla sam se operaciji i svoju ni malo laku priču pretvorila sam u snagu i vetar u leđa koji me tera da uvek nastavljam dalje, ne osvrćući se na ono iza sebe“, priča ova hrabra devojka.
Taj nedostatak je nije sprečio da se aktivno uključi u sport.
Počela je da trenira karate sa samo tri i po godine i iza nje su brojna državna, evropska takmičenja i svetska prvenstva, u konkurenciji od 16 do 20 godina. Višestruka je prvakinja Srbije, sa 7 zlatnih medalja sa državnih prvenstva. Položila je i za sudiju u karateu, tako da uz takmičenje uporedo i sudi.
Najponosnija je, kaže, na svoj karate klub koji je otvorila, a u kojem radi sa decom i na taj način ispunjava svoju želju iz detinjstva.
Samohrani roditelji koji žive od socijalne pomoći mogu svoju decu da dovedu da treniraju besplatno jer, tako kaže ova humanitarka.
BONUS VIDEO: Digitalizacija bede u Srbiji: Kako je najmanje 44.000 ljudi ostalo bez prava na socijalnu pomoć
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare