Suzana već 20 godina živi s tumorom na mozgu, imala je 7 operacija: "Kažu da sam medicinski fenomen, živeću dok ja budem htela"

U Srbiji godišnje od raka oboli oko 41.000, a umre oko 22.000 ljudi. Visoka smrtnost, nažalost, pozicionira našu zemlju na drugo mesto u Evropi.

Među obolelima je i Bujanovčanka Suzana Stojmenović, hrabra žena koju tumor na mozgu "gazi" skoro dve decenije. Ne odustaje on, ali ni ona - još uvek je živa, zbog čega mnogi lekari smatraju da je medicinski fenomen.

Osim odgovarajuće terapije i sreće, važna je i vera - treba verovati da ćeš ozdraviti i da ćeš biti jači od same bolesti.

Suzana je pre dvadesetak godina osetila prve simptome bolesti. Tada je bila zaposlena u jednoj fabrici u Bujanovcu. Razarale su je glavobolje, toliko su bile jake, da je Suzana u jednom trenutku mislila da će poludeti od njih.

"Bol se spuštao ka donjem delu tela, niz lopatice i ruke, do drhtavice koja je zahvatala celo telo. Tada sam zapravo uočila promene. Radne liste koje sam predavala više nisu bile iste jer od krasnopisa, došla sam do nečega što je bilo nečitljivo. Usledio je i delimičan gubitak vida, više na levom oku i to mi je smetalo u obavljanju posla. Kada je vreme za doručak, svi žure jer je pauza kratka, a ja ne mogu. Vrti mi se u glavi, hoću da padnem niz stepenice, jedva idem uz zid. Vidim, osećam da nešto nije kako treba", priča Suzana.

Kako su dani prolazili, promene koje je osećale bile su sve veće i teže za funkcionisanje.

"Ako gledam u tu reku ljudi koja pored mene prolazi, još mi je gore. Osećam da me vuku napred, a stojim u mestu. Nisam mogla da čitam, slova su mi bežala, bila iskošena. Ako neko nosi odeću na pruge, ja ne mogu ga gledam. Smetalo mi je svetlo, jednostavno, telo je vrištalo da mu nije dobro i tražilo pomoć. Balavila sam, zaplitala jezikom. Kapak na levom oku mi se spustio, suze su mi nekontorlisano išle same", priseća se ona.

Sve je ukazivalo da nešto postoji, ali šta? Išla je kod lekara, ali on nije, izgleda, nisu shvatali ozbiljno. Mislili su da se radi o "parezi facijalis" usled promaje.

"Osećala sam da nešto nije u redu. Već sam se i otežano kretala. Sve više mi je smetala svetlost, buka, preglasna muzika, posebno muški glasovi u gužvi. Glavobolje nisu prestajale i bile su sve jače. Trudila sam se da funkcionišem normalno, ali je to bilo sve teže. Stanje mi se naglo pogoršalo 2007. godine. Često više nisam imala ni vazduha, niti sam mogla da se popnem uz stepenice. Kako sam dosta radila i na poslu i kod kuće, i sama sam muke delom pripisivala umoru. Kada je došlo gađenje na hranu i gubitak kilograma, uplašila sam se prvi put".

Noću je, kako kaže, potpuno bez kontrole pričala i opisivala ono što joj se dogodilo tokom dana. Magnet je, nažalost, potvrdio tumor na mozgu, a šanse za preživljavanje su, kako su kazali lekari, bile jedan odsto.

"Nisam odustajala, nisam želela to da prihvatim tako lako. Doktorka je rekla: 'Postoji nešto u glavi što pritiska očni živac'. Tada još uvek nisam htela da prihvatim istinu, ali sam se setila da je jedan kolega koji je imao iste simptome kao ja, imao tumor na mozgu. U međuvremenu je uz trnjenje leve strane tela i desna postala neposlušna. Pet godina od prvih simptoma, na magnetnoj rezonanci u Nišu je otkriveno da imam tumor na najnepristupačnijem mestu u glavi. Operacija u prvom trenutku nije bila opcija jer su šanse da preživim bile jedan odsto. Rekli su mi: 'Šanse da preživiš operaciju su skoro nikakve. Ako i preživiš, iste su šanse da ikada ponovo ustaneš, govoriš, hodaš", priseća se ona.

Ipak, iako sa takvim nepristupačnim tumorom, Suzana je operisana.

"Operisao me je doktor Miroslav Samardžić u Beogradu na neurohirurgiji. Nisam se plašila, jer nije moglo gore da mi bude nego što mi je bilo tada. Urađeno mi je nekoliko intervencija kako bi moglo da se priđe tumoru. Glavna operacija je trajala šest i po sati i posle nje, dogodilo se jedno čudo, tako bar kažu lekari. Setila sam se apsolutno svega, koji je bio datum, kada su rođendani članova moje porodice, kao i da je moj rođendan baš sutra, 4. septembra. Izdiktirala sam doktorima broj telefona mog supruga, sve lekare sam znala po imenu i prezimenu. Bili su šokirani".

Lekari su uspeli da Suzani sačuvaju levo oko, iako je postojala mogućnost da ostane i bez njega.

Nažalost, tumor se 2011. godine vratio, a posle nekog perioda, pojavila se i cista na produženoj kičmenoj moždini.

Nevolja nikada ne ide sama

Suzana kaže da su lekari odbili da je operišu jer su šane da preživi bile male.

"Do sada sam operisana sedam puta. Na svaku operaciju sam otišla sa stavom: ustaću, biće dobro. Osmi put, nažalost, nije bilo moguće. Jedino mi je preostalo zračenje gama nožem i to u Turskoj. To je i urađeno. E sada, pojavili su se drugi problemi. Nevolja nikada ne ide sama. Osećam trnjenje, umaram se, ali onda malo prilegnem, pa nastavljam dalje. I tako svaki dan. Ali, nisam tužna zbog toga jer sam zahvalna što sam uopšte živa. Idemo dalje! Živim, a do kada... to niko ne zna. Dok ja budem htela".

Predavanje nikada nije bilo opcija, naglašava Suzana. I to je ono što mnogi ljudi koji se bore sa bolešću, moraju da shvate.

"Ja nisam imala i nemam nameru da se predam. U invalidskoj penziji sam. Posle svake operacije trudila sam se da živim što normalnije, da kuvam, spremam, čistim, kao da nisam bolesna. Jednostavno sam naučila da živim tako. Imala sam veliku podršku porodice, a to je nešto bez čega ne bih uspela. Ja sam po prirodi pozitivna osoba.  Dok živim – živim, i kako mi Bog da. Volela bih da moja priča ohrabri one koji se nalaze u sličnoj situaciji i da im pomogne u borbi da prevaziđu sve predrasude i da shvate koliko god da je teško, uvek postoji nada da će biti bolje", kaže ona.

Poručuje da je važno da shvatimo da u životu postoje lepe i manje lepe stvari, a da samo od nas zavisi kakav ćemo život da živimo.

BONUS VIDEO: Premostiti nejednakosti u lečenju raka