11
Kako izgleda čekiranje u novom uslovima na aerodromu, put avionom iz Srbije u Grčku, kakve su procedure pri izlasku iz Srbije, kakve pri ulasku u Grčku - sve je to prošao sportski novinar portala Nova.rs i podelio svoja iskustva.
Reših i ja da 21. juna izađem. Ali, ne na izbore, već iz zemlje. Na nečiju sreću ili nesreću, ne na neodređeno, kao nažalost desetine hiljada onih koji su uzeli kartu u jednom smeru, već tek toliko da vidim sunce bar nekoliko sati u kontinuitetu, posle, što zbog oblaka, što zbog sveukupne atmosfere, tmurnih nedelja u Beogradu…
Destinacija – Atina. Prevozno sredstvo – avion.
Kako svaki put zahteva određenu pripremu, tako je bilo i sada. Ne, nisam morao poput savesnih vozača kola da proveravam pritisak u gumama, količinu ulja u motoru, već da saznam šta osim avionske karte i pasoša treba da ponesem na put čija su ciljna tačka bila izlazna vrata atinskog aerodroma „Elefterios Venizelos“.
Foto: Goran Srdanov/Nova.rsU neka srećnija vremena to je bila samo dobra volja. Ali danas, dok se ne zna s kog boka udara virusna kriza, najvažnije su informacije. A njih je prethodnih dana bilo malo. Ne mojom voljom, ma koliko ja bio lenj, već ih zapravo niko u „lancu informisanja“, od naših vlasti, turističkih agencija, avio kompanije… nije imao, što je i razumljivo, jer je Grčka tek 16. juna u ponoć (15. juna u 23.00 po srednjeveropskom vremenu), „na svoju ruku“, odnosno dve nedelje pre ostalih zemalja koje su potpisale Šengenski sporazum, otvorila granice za srpske turiste.
Trudili su se Grci da proslede pravovremeno informacije, ali džabe kad u Srba uvek neko ima nekoga ko zna nekoga da je imao neki problem, pa kako se približavao dan leta, mnogo toga je bilo jasno, a još više nejasno…
Kako je posle svega toga bilo teško samostalno razbistriti um, usledila je pomoć prijatelja – telefonski poziv. I to ne jedan kao u nekada gledanom kvizu „Želite li da postanete milioner“, svojevrsnoj podlozi Vikasu Svarupi da ispiše remek delo (Pitanja i odgovori) na koje se Deni Bojl oskarovski naslonio (Milioner iz blata), nego dva. Jedan Ambasadi Grčke, a drugi prijatelju u Atini.
Pitanje je bilo isto: Koja je zdravstvena procedura za ulazak u Grčku?
„Po sletanju na aerodrom, uradićeš test i moguće je da budeš jedan dan u karantinu“, gotovo je istovetan bio odgovor.
Ali, Srbin ne bi bio Srbin da ne optereti mozak dodatnim (dez)informacijama, nego zove i avioprevoznika, prevashodno da vidi da li ostaje stara praksa čekiranja putem interneta.
„Gospodine, da li imate grčku radnu dozvolu, ili pasoš?“, iako je glas stjuardese u kol centru zvučao ljubazno, pitanje me prodrmalo kao turbulencija avion.
„Nemam, ali, znate, razgovarao sam sa ambasadom, rekli su da nema problema“, pokušao sam da sačuvam smirenost, uz prebacivanje lopte na teren Er Srbije, kontrapitanjem za čekiranje preko interneta.
„U ovakvim okolonostima nije izvodljivo. zbog zdravstvenih pocedura. Dođite na aerodrom 2,5 sata pre leta“, brzo je stigao odgovor.
„Uh. Hvala vam“, bila je moja kratka reakcija, dok sam u sebi brojao koliko imam prepreka na nikad dužih 1200 kilometara od Beograda do Atine. Činilo mi se vše nego što ih je preskakao legendarni Mozes Kiptanui u trkama na 3.000 metara.
I dođe dan istine. Pojavljujem se na aerodromu po protokolu, 2,5 sata pre leta. Ljudi nikad manje, a maski nikad više. Zapravo u objekat ne možete bez maske, mada vas niko ne vuče za rukav ukoliko se na koji sekund uželite kiseonika bez mešanja sa mirisom gaze.
Čekiranje nikad brže, jer reda zapravo ni nema.
„Super“, razmišljam u sebi dok okom tražim prodajni objekat sa kafom. Nema ga. Zapravo svi su tu, ali nijedan ne radi (ili se meni učinilo), zbog zdravstvenih mera.
Ali, OK. Na kraju, ko je dolazio na aerodrom samo zbog kafe. Krećem ka pasoškoj kontroli, kad nasred – hodnika pult!?
Odjednom mi je u glavi odzvonilo glasno čuđenje Miška (Aleksandra Berčeka) u „Ko to tamo peva“ (Šta je bre ovo, pa ovo nije bilo tu!), koje se pomešalo sa rečima carinika: „Koliko iznosite novca u gotovini?“
Da, zakon je jasan koliko maksimalno može novca da se iznese u gotovini. Ali razmišljam u sebi otkad ova novina s pultom koji kao da lebdi (uvek je pult bio tu samo što me nikada niko nije postavio to pitanje).
Elem, nije moje da zakeram. A „propisi su propisi“, pa uz odgovor da je za mene dobro što nije uveden zakonski minimum, jer bih u tom slučaju već bio na pokretnim stepenicama, ali u suprotnom smeru, ka izlasku, nastavljam dalje, odnosno ulazim u bescarinsku zonu u kojoj ima kafe. Raducka tek po koja prodavnica. Ali zato je pušački deo na maksimumu.
Za razliku od ostatka bescarinskog dela čiji hodnici više liče na infektivnu kliniku, jer svi nose zaštitnu masku, u ovih „dva sa dva“, iz kojih izlazi dim kao iz dimnjaka toplane u jeku grejne sezone, ozarena su lica, da li zato što mogu da skinu masku ili zbog poroka u kome uživaju…
Procedura prilikom ulaska na „gejt“ odoleva virusnoj krizi, s tim što sada svi putnici popunjavaju formular grčke Vlade, sa podacima o polaznoj tački putovanja (ukoliko presedaju), tačnom lokacijom boravka u Grčkoj, kontakt telefonom…, a zatim ga predaju kabinskom osoblju aviona (stjuardesama ili stjuartima).
Naravno, i u avionu je obavezno nošenje zaštitne maske. Ali, bez obzira na sve, oči nijednog putnika, a bilo je prilično popunjenih mesta, ne otkrivaju bilo kakvu brigu za neizvesnost oko ulaska u Grčku, iako su se mnogi raspitivali šta i kako da se popuni.
Iako su na samom „Venizelosu“ rigorozne mere, prolazak kroz sve punktove bio je rutinski, bez ikakvog zastoja, jer osoblje aerdroma, kao i u Beogradu, trudi se da putnici što pre odrade obavezan, besplatan test na koronavirus, posle koga su slobodni da se upute ka željenoj destinaciji, navedenoj u pomenutom formularu.
A onda sunce… Potpuno je nevažno da li je 25, 26, 30 stepeni. Subjektivan osećaj je da prži kao u julu, dok ga ljudi upijaju…
Iznenađenje, ako može da se tako nazove, stiže nekoliko sati kasnije, sa porukom o jednodnevnoj samoizolaciji, dok ne budu poznati rezultati testova. Ali, bez striktne naredbe, već kao svojevrsna preporuka, dok su svi zvanični smeštaji (hotelski, apartmanski) u obavezi da izmere temperaturu gostima prilikom dolaska…
Na kraju, da li je put bio duži i naporniji nego pre krize? Nije. Nije bilo ni dugo isčekivanje isteka 24 časa u karantinu (samo pozitivne zovu da im jave rezultate, tako su mi bar objasnili), jer smo mi u Srbiji navikli na izolaciju dužu i po nekoliko godina, da na kažem, decenija…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
