0
Profesor metalurgije u Ahenu u Nemačkoj Srećko Stopić pričao je o izazovima i problemima sa kojima se suočavaju naši radnici u dijaspori, ali i ulio svima nadu da se znanje uvek isplati, ma gde bili u svetu.
Iako ste rođeni u Užicu 1965. godine, životni put odveo Vas je u daleku Nemačku, gde u Ahenu predajete na Fakultetu za georesurse i inženjerstvo materijala. Koliko je bilo teško zameniti sredinu poput Srbije gde ste bili „ušuškani“ i otisnuti se u nepoznato, daleko od kuće i uz nov jezik i nove navike?
Ništa nije teško, kada nemate izbora, krećete iz nemaštine, sa pet hiljada maraka duga iz Srbije za izgradnju stana na Novom Beogradu za učešće u Akciji „da najbolji ostanu ovde (u „Srbiji“), a znate da morate da uspete i budete bolji od drugih u inostranstvu. Taj dug i stan sam kasnije vratio i ostavio mojim kolegama, koji su zauvek ostali u Beogradu. Najteže je bilo mojoj starijoj ćerki Milici, koja je sa 6 godina morala da krene u nemačku osnovnu školu bez znanja nemačkog jezika. Mlađa ćerka Vasilija sa 4 godine naučila je brzo strani jezik u vrtiću. Supruga je vredno učila engleski i nemački jezik, čekajući svoju šansu za posao. Sada je svako na svome. Moj zadatak je bio da napravim nešto sasvim novo, još neviđeno i neispitano, a to su bili sistemi za doziranje kiseline za rastvaranje ruda nikla pri visokom pritisku u autoklavu (40 bara) i visokoj temperaturi (250°C), a onda uzimanje proba rastvora pri tim ekstremno opasnim uslovima. Ti rezultati su kasnije objavljeni na konferencijama metalurgije u Australiji i Nemačkoj. Sa druge strane u Srbiji sam do 2000. godine već bio sve ostvario u karijeri, pa je ovaj moj dolazak bio novi veliki izazov i želja da učim od boljih i da se usavršim u svakom pogledu, i da zaradim za normalan život i budućnost mojoj porodici“
Odličan akademski status u Nemačkoj nije uticao da prekinete sve veze sa Srbijom i regionom kada je reč o naučnom doprinosu, budući da ste predavali na fakultetima u Čačku i Zvorniku. Kolike su razlike u učenju, posvećivanju nauci i odnosu prema istraživanju na Zapadnom Balkanu i Nemačkoj?
Meni su izuzetno draga ta predavanja u Čačku i Zvorniku u 2021, mada sam nastavu držao i pre toga u okviru programa „Svetski Univerzitetski Servis „WUS“- 2009 u Beogradu, 2010 u Užicu, 2011 u Kragujevcu. Prezadovoljan sam kako su me tamo primili, a nadam se da sam ispunio očekivanja studenata i profesora. Najlepši osećaj je kada mogu da objasnim problem na maternjem jeziku, što nekada ne uspevam na engleskom i nemačkom jeziku. Mi jesmo napustili u Srbiju, ali Srbija nije nas, i ona je u nama, gde god da krenuli. Bogastvo i lepota je u ljudima, i ja zbog njih uvek dolazim nazad u Srbiju. Razlike su ogromne. Studentima je sve podređeno na Univerzitetu u Ahenu. Na ulazu u Ahen na glavnoj železničkoj stanici stoji veliki natpis „Ahen je grad nauke“. Od 240 hiljada stanovnika, je negde oko 47 hiljada studenata, a od toga oko 550 redovnih profesora (tj. svaki peti građanin je student, a na svakog profesora dolazi 100 studenata u proseku). Veliki je respekt za ljude, koji rade na Univerzitetu, a studenti se maksimalno trude, jer znaju, da kada dobiju diplome mogu da biraju posao u Evropi. Što imaju bolje ocene, veće su šanse da dobiju dobro plaćen posao. Što se tiče istraživanja postoji mnogo više mogućnosti (nadležnih ministarstava) i sredstava da se finansira njihov rad, što je velika prednost u odnosu na Srbiju, gde postoji samo jedno Ministarstvo za nauku, a i saradnja sa industrijom je minimalna.
Kao čovek koji je svoju karijeru delom vezao i za inostranstvo, imali ste priliku da kao dijaspora ekspert učestvujete u Programu migracije i dijaspora. Kako ocenjujete ovaj program, tj koliko je on značajan za naše ljude?
„Ovo je odličan način da se podrži razvoj svoje zemlje dok istovremeno postižemo osećaj ličnog ispunjenja. Aktivnosti se sprovode u okviru globalnog programa nemačko-srpske saradnje „Migracije i dijaspora“ a program pritom pruža preporuke odgovarajućim organizacijama koje su zainteresovane za angažovanje osoba iz dijaspore ukoliko organizaciju samostalno ne pronađemo, zatim pruža finansijsku podršku u vidu nadoknade troškova boravka u Srbiji, putnih troškova i osnovno zdravstveno osiguranje. Pored toga program nudi obuku o uspešnim metodama i alatima koje nam služe da na najbolji mogući način prenesemo svoja znanja i iskustva. Samo angažovanje je na volonterskoj bazi, pritom organizacija domaćina nema troškova. I na kraju zahvalio bih se Snežani Antonijević, koja me motivisala svojom prvom GIZ-radionicom u Diseldorfu, i workshopom u Frankfurtu, a takođe i Milici Lješević, koja me uputila u pripremu prvog predloga projekta. Sa njima i dalje imam izuzetnu saradnju i oni su moja pokretačka snaga da idem napred “
Koje su najčešće oblasti, odnosno sfere delovanja koje su obuhvaćene programom? Da li su podjednako uključene delatnosti iz javnog, ali i privatnog sektora?
Moguće je angažovanje osobe sa kvalifikacijama iz širokog spektra različitih sektora, uključujući menadžere, finansijske savetnike, inženjere, stručnjake iz oblasti prava, lekare, kvalifikovane radnike i zdravstvene radnike. Podrška Programa je dostupna za angažovanja koja traju između tri nedelje i tri meseca, u državnim institucijama ili organizacijama od javnog značaja, vladama, akademskim institucijama, privrednim komorama, organizacijama civilnog društva i nevladinim organizacijama. Što se tiče privatnog sektora tu se mora zadovoljiti uslov da znanje koje se prenosi ne bude (samo) u svrhu profita kompanije, već ima širi društveni uticaj. Cilj programa je zapravo uključivanje dijaspore u održivi razvoj Srbije.
Da li ste kroz ovaj projekat, ali i niz sličnih naučili nešto novo vezane za izazove i probleme sa kojima se naša dijaspora suočava širom sveta? Koliko je naša dijaspora povezana i gde ima prostora za napredak?
Ovaj projekat i bilateralni projekti saradnje su mi potvrdili da Dijaspora mora da bude pokretač uspostavljanja veza sa svojim kolegama širom sveta i posebno u Srbiji, pri čemu mi nismo jedni drugima konkurencija, već radimo u obostranu korist. Problem je uvek kako izdvojiti vreme i uklopiti se opet u sredinu, koju sam napustio pre 20 godina. Izazov je da radeći zajedno, otvaramo vrata mladim ljudima, sličnim nama, da se bolje pripreme i dođu na specijalizaciju u Evropu. Nažalost, dijaspora nije dovoljno povezana i tu ima prostora za napredak. Pišući knjige „Prodavci Znanja-Neobične priče o uspešnim ljudima dijaspore, o kojima se malo zna i retko piše“ (poslednja objavljena 2017), nalazim, da na primer Grad Užice bi mogao da osnuje svetski Dijaspora Univerzitet, imajući u vidu raznovrsnost kadrova koji su rasuti širom sveta, i koje je teško okupiti za jednu video konferenciju.“
Budući da ste ekspert iz oblasti metalurgije, da li Vas je neko iz Srbije kontaktirao iz ove grane privrede, kako biste im kroz svoje savete i dugogodišnje iskustvo pomogli da poboljšaju poslovanje?
Navikao sam da me niko od njih ne poziva, i ne brine me to, mada se to u poslednje vreme menja. Novi (stari) direktor Valjaonice Bakra Dragan Subotić me pozvao, i uskoro ću se odazvati njegovom pozivu kad dodjem u moj rodni grad Užice. Uvek pravim prvi korak i idem tamo gde su najbolji i navredniji u Srbiji. Pošto sam neprekidno prisutan u Srbiji (dolazim 4-5 godišnje), 10 godina imam saradnju sa PRIZMOM u Kragujevcu, koja se bavi proizvodnjom ultrazvučnih generatora, koje koristimo u metalurgiji za proizvodnju aerosola, a kasnije iz njih dobijamo nanostrukturne metalne prahove obojenih metala. Skoro 20 godina sarađujem sa privatnom firmom FEROPROMET, koja se bavi livenjem i recikliranjem raznih materijala, i još se nadam da će bar jedna od naših ideja dobiti podršku od Privredne Komore Republike Srbije u ovih 10 narednih godina koliko mi je ostalo do penzije.
Da li planirate neke nove projekte u Srbiji, koji bi potencijalno pomogli da se mladi ljudi iz Srbije zaposle i steknu nova znanja upravo iz oblasti u kojima ste ekspert?
Na prvom mestu je moje angažovanje preko programa Migracije i dijaspora koje se priprema i planira za kraj avgusta 2022 na jednom od Beogradskih Instituta za metalurgiju. Na konkursu za prijavu bilateralnih projekata preko DAAD (Nemačko udruženje za razmenu akedamaca u Bonu) u junu 2022, sa nemačkim kolegama sa Instituta za procesnu metalurgiju i recikliranje metala sam predao 4 bilateralna projekta zajedno sa našima u Beogradu: „1.Optimizacija izdvajanja metala iz elektronskog otpada kroz thermičko kondicioniranje na primeru vakuumske i visokotemperaturne pirolize (Tehnološko-Metalurški fakultet u Beogradu TMF); 2. Izdvajanje zlata i plemenitih metala iz otpadnih materijala starih telefonskih centrala (Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina), i dva projekta sa Kolegama sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju ( Razvoj i testiranje novih metal-oksidnih katalizatora za reakcije u metal/vazdušnim baterijama i Razvoj novog održivog procesa recikliranja disprozijuma iz NdFeB-magneta), što potvrđuje moju vezanost za Srbiju. Sem ovih projekata planiramo i jedan Evropski projekat sa Kolegama sa mog matičnog Tehnološko-metalurškog Fakulteta u Beogradu, gde će kolege sa Nacionalnog Tehničkog Univerziteta u Atini biti koordinator. Nadraži projekat je predstavljanje moje najnovije knjige „Znameniti Univerzitetski radnici dijaspore Zlatiborskog Okruga o sebi“ u izdanju Istorijskog arhiva Grada Užica na manifestaciji „Žestival u mom rodnom gradu“ u utorak 23. avgusta 2022.
Na kraju, imate li neki savet za mlade ljude koji žele da krenu put Nemačke, odnosno dijaspore? Šta biste savetovali mladom Srećku?
Kao što sam savetovao mojim ćerkama Vasiliji i Milici: ‘Treba se uvek boriti za znanje, jer je to u svetu najvažnije i niko vam ga ne može oduzeti. Pre ili kasnije svaka investicija u znanje, biće naplaćena. Ako ne u Srbiji, onda negde u svetu sa mnogo više novca i više šansi za normalan život i svetlu budućnost za porodicu. Sa drugo strane upoznajete novi svet, ljude i putujete svuda. Zato nekom novom mladom Srećku savetujem „Pokupi svo znanje iz Srbije, i dođi na usavršavanje u Evropu, a onda kad se budeš u inostranstvu dokazao, razmisli da li se vraćaš opet u Srbiju za stalno ili koristi model saradnje Srećka Stopića, koji nikad nije prestao da dolazi i radi sa kolegama u Srbiji, a živi i radi u Nemačkoj. Ili još bolje ‘Kreni odmah’, ne razmišljaj, jer drugi su već stigli i smestili se u Ahen i počeli sa studijama’. Ako ti zatreba moja pomoć, slobodno mi se obrati.
Bonus video: Zašto dijaspora, gotovo, ne glasa
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
