Danas se navršava 28 godina od masovnog stradanja Bošnjaka i genocida u Srebrenici. Tim povodom "Vreme" je objavilo i podsetilo nas na tekst "Srebrenica za početnike" koji nam je u amanet ostavio Dejan Anastasijević, jedno od najvećih novinarskih imena Srbije Dejan nas je napustilo 2019. godine, ali njegovi tekstovi ostaju.
Đavo uvek dođe po svoje: ma koliko Srbija želela da zaboravi Srebrenicu, izgleda da Srebrenica nikako ne zaboravlja Srbiju.
Uspavane duhove najpre je probudilo udruženje studenata Pravnog fakulteta Novokanon, skandaloznom tribinom na kojoj su dežurni branitelji srpstva pokušali da ne samo ospore već i proslave najkrvaviji zločin u jugoslovenskim ratovima; traženo je, čak, da Muslimani premeste svoje grobnice sa srpske teritorije da ne zauzimaju plodnu zemlju.
Kao svojevrsnu kontrameru, grupa nevladinih organizacija predložila je Skupštini Srbije tekst Deklaracije o zaštiti žrtava ratnih zločina, kojom se država obavezuje da će „razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina“, „da neće dozvoliti prihvatanje posledica zločina, tako što će pravdanje genocida predstaviti kao legitiman politički stav“ i „da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici“.
Zatim se umešao strani faktor: ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić obavestio je javnost, nakon višednevne posete Vašingtonu, da se u američkom kongresu priprema rezolucija o Srebrenici u kojoj se „veoma oštro“ opisuje uloga Republike Srbije u masakru najmanje 8000 Muslimana u julu 1995.
Istovremeno, Međunarodna helsinška federacija javno je pozvala vlasti u Beogradu da uzmu učešće u komemoraciji koja će se 11. jula održati u Srebrenici, te da se javno izvine žrtvama.
Vlasti (izuzimajući Ljajića) su na ove pozive i inicijative reagovale dostojanstvenom ćutnjom, kao što su uglavnom oćutale i besramnu tribinu Novokanona.
Javno mnjenje deli tu ravnodušnost: prema novijim ispitivanjima, gotovo polovina anketiranih ne zna da se u Srebrenici nešto značajno dogodilo, a od onih koji misle da znaju, većina ne veruje da je to što se dogodilo bio zločin.
To ne bi trebalo da bude tako: masakr u Srebrenici jedan je od najtemeljnije proučenih ratnih zločina u istoriji, predmet nebrojenih knjiga, filmova i akademskih studija, od kojih su mnogi dostupni domaćoj javnosti.
Povrh toga, Srebrenica je jedini ratni zločin na području Evrope u poslednjih šezdeset godina koji je pravosnažnom sudskom odlukom proglašen za genocid (na procesu protiv generala Radoslava Krstića pred Haškim tribunalom).
Srebrenica je, zatim, bila ključno opravdanje za angažman NATO snaga u Bosni u krojenju mapa uoči Dejtonskog sporazuma. S obzirom na značaj koji je ovaj događaj imao, i još može da ima, za prošlost i za budućnost Srbije, kao i na stepen blaženog neznanja političke elite i javnosti, ta priča bi se morala još jednom ispričati.
Srebrenica je mali grad u istočnoj Bosni, skriven u dubokoj kotlini nedaleko od Drine, nastao oko rudnika srebra koji je bio poznat još od antičkog doba. U opštini je, prema popisu iz 1990. godine, živelo oko 35.000 ljudi, a u samom gradiću svega 6000.
Ofanziva na Srebrenicu počela je 6. jula 1995. napadom na holandske osmatračke punktove i trajala je do 11. jula, kada je Mladić, pred televizijskim kamerama, objavio da ovu pobedu „poklanja srpskom narodu u čast Vidovdana“.
Od 11. do 16. jula trajao je pokolj muškaraca iz Srebrenice, njih najmanje 8.000, nakon što su odvojeni od žena i dece.
Pokolj je, kao što smo saznali iz suđenja generalu Krstiću i svedočenja Miroslava Deronjića, prvog čoveka SDS-a Bratunac, bio brižljivo pripreman.
Autobusi za „pakete“ (šifrovan naziv za buduće žrtve) bili su obezbeđeni unapred kao i mesta egzekucije: škole, domovi kulture, magacini i fabričke hale; fudbalsko igralište u Bratuncu ponovo je natopljeno krvlju.
Unapred su pripremljena i mesta za masovne grobnice i „tehnika“: bageri, rovokopači i kamioni za prevoz leševa. Poznajući stanje u VRS-u u to doba, mora se priznati da je cela operacija izvedena sa iznenađujućom efikasnošću i diskrecijom: novinari, osim proverenih kadrova, nisu mogli da priđu ni blizu. Bili su potrebni meseci da informacija o razmeri zločina izbije na videlo, i godine da se svi detalji sklope u celinu.
U ovom tekstu namerno su zaobiđeni najstrašniji detalji srebreničke priče: ispovesti preživelih, ojađenih, i onih koje je griža savesti naterala da progovore. Nedostaje, na kraju, i suva statistika, lokacije masovnih grobnica i stratišta, forenzički nalazi i ostali aparat dokaznog postupka. Sve se to može naći na internetu ili u bilo kojoj većoj knjižari, ali suština priče je neoboriva, i nikakvo prećutkivanje, relativizacija ili osporavanje neće je izbrisati ili promeniti.
PROČITAJTE JOŠ
Doduše, neke kockice još nisu sasvim legle na mesto. Kad počne suđenje generalu Momčilu Perišiću, Jovici Stanišiću i (nadajmo se) Mladiću, saznaće se više i o ulozi koju su jedinice Vojske Jugoslavije i MUP Srbije imali u ovoj drami. Oko toga koliko je tzv. međunarodna zajednica znala o Mladićevim planovima, i da li je mogla da ih osujeti, još će se dugo polemisati, kao i o licemernom stavu Izetbegovićeve vlade. Glavni teret krivice, ipak, ostaje na onima koji su zločin zamislili i sproveli, i tu ne bi smelo da bude nikakve dileme, pogotovo ne ovde i sada.
Ostaje, naravno, i pitanje odgovornosti onih koji su se krvavom Mladićevom poklonu toliko obradovali da ni posle deset godina ne prestaju da metanišu pred ikonom odbeglog generala. Tu, nažalost, ljudska pravda ne pomaže mnogo, i za njihove duše nadležan je neki drugi sud – ako ga ima, i ako imaju duše.
Ceo tekst možete pročitati na portalu nedeljnika Vreme.
BONUS VIDEO Srebrenica – sahranjeno 50 ekshumiranih žrtava genocida
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare