24
Beograd praktično gubi svoje najkvalitetnije arhitektonske objekte, svoja istorijska zdanja, a struka tu izgleda ne može da uradi ništa i veliko je pitanje šta će nam uopšte struka, upozorava u intervjuu za Nova.rs arhitekta Slobodan Maldini. On poziva sve zaposlene u zavodima za zaštitu za spomenike kulture da daju kolektivnu ostavku, a članove Inženjerske komore da vrate svoje licence, jer one nemaju nikakav značaj.
Maldini ocenjuje da živimo u vreme nekvalitetne gradnje, koju diktiraju investitori u potrazi za profitom i ističe da se struka u tome sve manje pita, što na kraju ima svoju cenu.
Vlast kao da je krenula u pravu ofanzivu rušenja po Beogradu. Demontira se Stari savski most, skinuta je zaštita kompleksu Generalštaba, ruši se hotel Jugoslavija… Da li se u tom ikoga boje i da li mare za stav struke i javnosti?
Vlast se potpuno odvojila od struke, niti sluša mišljenje i uputstva struke, niti je dotiče to što struka kaže. U pitanju je urbanizmu koji je podređen biznisu, interesima svih drugih osim interesima građana. Imamo situaciju da se ruše kapitalni objekti, a pri tom se ne diraju oni delovi grada koji su zreli za rušenje, puni bespravno podignutih zgrada. Beograd tako praktično gubi svoje najkvalitetnije arhitektonske objekte, svoja istorijska zdanja, a pretvara se u jedan ogroman „slam“, odnosno skup prljavih naselja loše reputacije. Objekti koji su bespravno sagrađeni kao nigde u svetu mogu da budu legalizovani i ozakonjeni, a sa druge strane ruše se objekti koji imaju visoki kulturno-istorijski status. Oni nestaju jer su na lokacijma koje se ustupaju opskurnim investitorima radi njihovih finansijskih interesa. U tom smislu struka ne može da uradi bukvalno ništa, bez obzira što pokušava.
Kako je se desilo da struka ne može da uradi ništa po tom pitanju?
Struka je potpuno izgurana iz tog konteksta. Sve poluge koje je struka u našoj istoriji imala, preuzela je vlast. Inženjerska komora koja je davala licence i koja se se brinula o regularnosti izgradnje je potpuno pod kontrolom vlasti. Zavodi za zaštitu spomenika kulture više se ne bave zaštitom spomenika kulture, već se bave zaštitom ljudi na vlasti i onih koji preko vlasti žele da ostvare svoje interese. Mnogi spomenici kulture su prethodnih nekoliko godina izgubili taj status, ne zato što to nisu, već zato što se nalaze na kvalitetnim lokacijama, interesantnim za građenje, gde bi investitori mogli da zarade novac. Direktorke i republičkog i gradskog zavoda za zaštitu spomenika stale su u zaštitu struke i podnele ostavke. Međutim, ni to nije uspelo da spreči vlast u nameri da kompleks Generalštaba pokloni stranom investitoru i da mu se dozvoli da zida ono što želi.
Da bi se izvršio pritisak u Republički zavod za zaštitu spomenika ušla je i BIA. Da li se ikada ranije dešavalo da ta služba interveniše u vašoj struci?
Pravi je apsurd da se BIA bavi skidanjem nekog spomenika sa liste kulturnih dobara. To je svetski presedan. Pa ako se ovde u Beogradu koristi BIA da bi omogućila da se skine zaštita spomeniku kulture, šta možemo da očekujemo za naše spomenike na Kosovu i Metohiji. Da nisu na listi UNESKO, mislim da bi Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija, Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu bili odavno sravnjeni sa zemljom, a ovim stavom naša vlast poručuje vlastima na Kosovu da ništa što je istorijski i kulturno vredno nije sveto ni za Srbe i da je sve to može da se sruši.
Šta tačno za sam Beograd znači ustupanje kompleksa Generalštaba privatnom investitoru?
Važno je reći da je, na žalost, Beograd već strancima poklonio strateški najbitniju svoju teritoriju, reč je o pojasu uz desnu obalu Save, odnosno prostor sadašnjeg Beograda na vodi. Ono što su milenijumima ljudi branili svojim životima, oko čega su se vodili ratovi i krvave bitke, sadašnja vlast je predala tzv. investitorima. Slično se dešava i sa Generalštabom, jer je u pitanju lokacija na jednoj od strateških najznačajnijih tačaka u gradu, koja definiše naš suverenitet. U tom pojasu je decenijama bio Generalštab Vojske, zatim tu je u blizini sedište Ministarstva spoljnih poslova, pa je odmah preko puta Vlada Srbije, malo dalje Ministarstvo finansija, Vrhovni sud. Sve su to mesta koja definišu ovu državu. Onog trenutka kada tu Amerikanac napravi svoje tri kule, u kojima će uz stanove biti i hotel. Da podsetim, Trampovi hoteli su uvek tip hotela kockarnica i klasična su mesta za zabavu. Kada se od administrativno centra jedna male suverene države napravi centar za zabavu, onda ona i sama postaje to. Sasvim je jasno da će zgrade Vlade i MSP morati da se sele odatle jer će biti bezbednosno ugrožene, pa će nam centar grada postati centar za zabavu.
24
7
42
Da li i šta može još da se uradi da se to osujeti?
Ja sam uvek za to da se nešto pokuša, ali da li možemo nešto da uradimo, ne znam. Sve strukovne organizacije su bile protiv skidanja zaštite Generalštabu, tome su se usprotivila i oba zavoda za zaštitu spomenika i njihovi zaposleni. Izgleda da to nije ništa značilo. U slučaju kad to ništa ne znači, postavlja se pitanje, šta će nam uopšte struka. Šta će nam onda uopšte ti zavodi kada ne mogu da štite našu baštinu? Pozivam sve zaposlene u tim institucijama da podnesu kolektivnu ostavku i da se povuku, kao što su se njihove čelnice povukle. Kada je u pitanju Inženjerska komora pozivam sve njene članove da vrate svoje licence i da ne učestvuju u celoj toj lakrdiji. Na kraju krajeva, licence se ovde ne dobijaju na osnovu znanja nego na osnovu novca koji se za njih uplaćuje. One, kao takve, na žalost, ne izražavaju strukovni status, već finansijski status.
Da li bi nešto značilo da se potraži zaštita od međunarodnih institucija?
Možda tu ima prostora, jer samo skidanje zaštite urađeno je na nezakonit način. Međutim, treba biti iskren srpski političari su igrali poker sa prevejanim pokerašom Donaldom Trampom. Uložili su naš imetak, a to je naša kultura i istorija, sve dali na jednu kartu u partiji sa prevejanim pokerašem. Možda su oni mislili da će nešto do toga da dobiju, ali smo samo svi izgubili. Zašto bi nas i neko u međunarondoj zajednici žalio kada smo sami krivi.
Hotel Jugoslavija je izgubljen i pre Generalštaba, ali građane sada brine način rušenja tog zdanja zbog mogućnosti širenja prašine pune azbesta. Da li je u Srbiji problem i način na koji se pojedini objekti ruše?
Ne poštuju se pravile uopšte više ni kada je u pitanju gradnja ni kada je u pitanju rušenje. Prostor hotela Jugoslavija je sada privatno vlasništvo, tu možda može nešto da uradi neka komunalna inspekcija, ali je pitanje ko će to da uradi u ovoj državi u kojoj struka nema više nikakav značaj. Tako vam je i sa Beogradom na vodi, to je sve predato u ruke privatnicima i građani tu više nemaju prava. Ne bi me čudilo da građani uskoro ne budu mogli da priđu ni obali ispred hotela Jugoslavija. O svemu tome je trebalo da se misli mnogo ranije.
114
2
4
Sve ovo se dešava u vreme dok je javnost uznemirena zbog dešavanja u Novom Sadu kada je nadstrešnica nedavno renovirane zgrade Železničke stanice ubila 15 ljudi. Ljudi su uznemireni da li su i drugi slični objekti nebezbedni.
Današnje građevinarstvo je, na žalost, totalno podređeno profitu, jer njima upravljaju građevinski investitori, koji su vrlo često građevinski mešetari. I oni žele da zidaju ono što će ima doneti maksimalan profit. Zato probijaju sve moguće parametre u zauzetosti i iskoristivosti placa, u kvadraturu objekta, u spratnosti objekta, sve što mogu svojim uticajem i novcem da ostvare. Sve što mogu da urade, a da ne budu kažnjeni za to. Ti isti ljudi, da bi ostvarili što veću zaradu, štede na materijalima, konstrukcijama, na kvalitetu materijala, na debljni zidova, armature. Radi se površeno, radi se takvim tehnologijama koje daju brzinu radovima, ali im ne daju kvalitet. Zgrade napravljene poslednjih decenija ne mogu se uporediti sa onim što je rađeno ranije. Živeti u savremenoj zgradi u većini slučajeva znači imati problem sa fasadom, sa ventilacijom ili kanalizacijom, prokišnjavanjem, zvučnom izolacijom. Niko se više ne iznenađuje kada sa novih zgrada otpadaju fasade, kada poplavi garaža ili podrum, jer svi znaju da je sadašnja gradnja fušeraj. Mi živimo u eri nekvalitetne gradnje koja je postala pravilo. Na žalost, tu je vrlo upitna i bezbednost, posebno što, po pravilu, investitori tih objekata ne žive u njima, već negde daleko u vilama na periferiji grada.
Ali šta ćemo kada su u pitanju objekti koje je zidala država?
Sve nove državne investicije i projekti, kao što je Nacionalni stadion, EXPO ili brojne saobraćajnice, sve je to izmešteno iz ruku domaćih instutucija i preduzeća i predato u ruke stranaca. Oni opet anagažuju kao podizvođače domaće firme, ali neke nedovoljno afirmisane, po ko zna kakvim kriterijumima. Sve rade stranci, po međunarodnim sporazuima, a po njima su isključeni od odgovornosti. Da li je za sve što se dešavalo u Novom Sadu priveden ijedan stranac? Nije, niti će. Neće nijedna strana firma u Srbiji odgovarati za nešto slično. Sve će se svaliti na naše ljude i to one koji su najslabije karike u lancu. Sve je to posledica činjenice da je naša struka potpuno uništena, a naši stručni ljudi odbačeni kao nepotreban balast. Međutim, to nije slučaj samo sa mojoj strukom, arhitekturom i građevinarstvo, već sa svim oblastima. I to nam sada svima dolazi na naplatu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare