0
Jedno od sela sa najlepšim pogledom na Sićevačku klisuru je belopalanačko Gradište, ali za ovo mesto retko ko zna i u Nišu, a kamoli u drugim gradovima u Srbiji. Gradište je od Niša udaljeno 40 kilometara, od Bele Palanke 20 kilometara, a od useka Sićevačke klisure svega stotinak metara.
Do sela se stiže uzanim asfaltnim putem koji kreće od magistralnog puta Niš-Pirot kod kamenoloma u selu Dolac, ali na skretanju nema table sa imenom sela, tako da do svog odredišta teško možete da stignete ukoliko nemate uključenu navigaciju ili ne idete sa nekim ko poznaje taj kraj.
Pedesetak kuća, uglavnom tuglara, napravljenih u prvoj polovini prošlog veka ili ranije, sunce obasjava tokom čitavog dana jer se nalaze na južnoj strani obronaka Svrljiških planina. Sa uzvišenja nadomak sela pogled puca na čitavu Sićevačku klisuru, Nišavu i put koji krivuda pored reke.
Lepota od koje zastaje dah, na žalost, do sada nije donela ničeg dobrog Gradištu. Ono što prvo upada u oči kad dođete do sela je da nema obrađenih njiva, niti vinograda. Samo suva, nekošena trava, šiblje i po koje stablo šljive, jabuke ili kruške.
Gradište je posle drugog svetskog rata, imalo 540 stanovnika. Sada svega sedmoro i svi su stariji od 60 godina. Meštani ističu da selo jeste lepo i pogled na Sićevačku klisuru jeste lep, ali da lepota koja ih okružuje nije bila dovoljna da meštane zadrži u svojim domovima. U potrazi za poslom otišli su put Niša, Beograda, Bele Planke, Kragujevca…
Jagoda Stojanović (76) vratila se iz Niša u rodno selo pre tri godine, a stan u gradu ostavila je ćerki. Prema njenim rečima, Gradište je veliko selo, ima struju i vodu, ali nema ljude.
„Tu smo stalno samo moj suprug i ja, moj brat, jedan stariji bračni par i još dva čoveka. Preko leta dolaze „vikendaši“, ali samo na kratko. Mladi su otišli u gradove, stari poumirali. Deca ne stižu od svojih obaveze da obilaze dedovinu i kuće malo po malo padaju. Tako je i sa našim našim prvim komšijama sa kojima smo se mnogo lepo slagali. Ostale su iza njih dve ćerke, ali rade u gradu, imaju svoje porodice i svoje obaveze i ne mogu da brinu o imanju na selu. Kuća propada“, kazala je Jagoda.
Ona je dodala da u selu nema prodavnice, a od najbliže autobuske stanice deli ih šest kilometara.
„Snalazimo se nekako za namirnice i lekove. Suprug odlazi u nabavku, mada je preko zime posebno teško, jer sneg nekada baš napada. Mora da ode pešice do stanice, pa da sačeka autobus, jer nemamo kola. Bez obzira na to što u selu nema pogodnosti kao u gradu, ne bi se vratila u Niš. Tamo mi se život nije sviđao. Vazduh je zagađen, sve je prljavo. Ovde je sve čisto, vazduh je čist. Obrađujemo bašticu pored kuće i imamo za nas paradajz, krastavac, papriku. Ovde je i jeftinije da se živi, a to nam odgovara jer imamo male penzije. Ja sam radila 20 godina u fabrici „Đuro Salaj“, a sada iam penziju 17.000“, rekla je Jagoda.
Prema njenim rečima, u Gradištu se nekada lepo živelo, bilo je puno ljudi, čuvala se stoka, tako da je mleka i sira bilo u izobilju. Meštani su družili, okupljali na igrankama u seskom domu i za praznike u Crkvi Svete Petke.
Ivan Jovanović (68) iz Gradišta rekao da je u svom selu tokom zime, ali čim stigne proleće odlazi u grad da radi sezonske poslove, pošto od penzije koju je stekao u niškom „Angroprometu“ ne može da sastavi „kraj s krajem“.
„Ovo je planinski kraj, ali se nekad živelo dobro, bila je ovde i četvororazredna škola. Svako domaćinstvo imalo je koze, ovce i po jednu ili dve krave. Obrađivali su se vinogradi, sejala pšenica, sadio kukuruz. Sada u selu nema ni jedne životinje, samo po koje kuče i mače. U selu ima oko 200 košnica, a vlasnici košnica ih obilaze s vremena na vreme, ne žive u Gradištu.
Ima puno lekovitog bilja u Sićevačkoj klisuri, posebno žalfije, a to pčelama odgovara. Moglo bi da ima još mnogo više košnica, ali nema ljudi, nema ko da o njima brine“, kazao je Jovanović.
Naš sagovornik je kazao, da povremeno u selu viđa turiste koji dolaze da bi sa vidikovca pogledali Sićevačku klisuru, ali meštani „sa tim nemaju ništa“, jer oni samo prođu i odu.
Poslednjih par godina, dodao je Jovanović, prodato je nekoliko kuća u selu, ali novi vlasnici samo se povremeno dolaze i ne zadržavaju se dugo u selu.
BONUS VIDEO: Selo Miokovci opstaje imaju i mladih ali su ih svi zaboravili
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare