Želeći da ponizi Rimski senat, Kaligula je svoga konja postavio za senatora. Tragično je što ako bi danas u Srbiji neko konja postavio umesto onih članova REM-a koji su glasali da se ne ograniči rijaliti program, time bi zapravo institucije u Srbiji bile značajno unapređene.
Piše Savo Manojlović
Sve ono što je REM radio svih ovih godina, ako bi se prikazivalo na filmu ili u knjizi, autor bi morao da ublaži, jer bi delovalo suviše nadrealno i prenaglašeno. REM koji odbija da oceni kao nasilje šamaranje žena. Obrazloženja sa beketovskom “logikom” kada na prijavu protiv Happy televizije prilažete snimak sa YouTube kanala uz jasnu naznaku da je reč samo o dokazu i da je navedeni materijal emitovan na TV kanalu, REM odgovora da nije nadležen za YouTube. Zamislite da sudu dostavite snimak ubistva kao dokaz, a oni vam odgovore: „Nismo umetnički žiri da ocenjujemo filmove, probajte sa Kanskim festivalom“. Sve to deluje suviše kičasto i jeftino. Od delovanja REM-a bi se teško mogao napraviti neki film, ali siguran sam da bi to bio sjajan rijaliti!
Tračak nade uneli su novoizabrani članovi REM-a od kojih je najaktivnije delovao Slobodan Cvejić. Njegova inicijativa da se zabrani prikazivanje rijaliti programa do 23h zapravo je bila test karaktera u REM-u. U pitanju nije bilo nikakvo epohalno otkriće već samo pokušaj da se primeni zakon i već postojeće odredbe o zaštiti maloletnika. Marketing magovi bi rekli odredbe „Za našu decu“. Ista zabrana na rijaliti programe, računajući i posebno one iz Srbije, se u zemljama u regionu već odavno primenjuje. Ali zašto da budemo poslednji samo po visini prosečne zarade?
Inicijativa Slobodana Cvejića i Judite Popović je usvojena u septembru i nakon donošenja navedene odluke, REM je trebalo da usvoji nacrt Pravilnika koji bi odluku o ograničavanju rijalitija normativno sproveo. Međutim, očigledno je jedan član REM-a promenio mišljenje i tanku većinu navukao na tanak led. Oni vickasti bi rekli da će to sigurno debelo naplatiti!
Neformalno obrazloženje je da se rijaliti kao forma po sebi ne može zabraniti, da je to suprotno slobodi izražavanja i da zapravo nije problem u rijalitiju kao formi, već u tome što REM ne kažnjava protivpravno ponašanje u rijalitijima. Argument je validan, ali prilično apsurdan, ako dolazi od strane onih koji su upravo deo tog REM-a i glavni i odgovorni zašto do kažnjavanja ne dolazi. Sve ove argumente smo unapred predvideli i upravo zato smo i u predlogu zakona (koji je koristeći mehanizam narodne inicijative podnelo 42.852 građana) predvideli ograničinje rijalitija na makar tri sata i tražili da se uvede pola sata programa „za našu decu“.
Prema sadašnjim propisima sporne televizije su dobile status opštih pružaoca medijskih usluga, pa su samim tim prema pozitivnim propisima obavezni da imaju, pored ostalog, i naučno-obrazovni program, kulturno-umetnički program, dokumentarni program, dečji program i program za maloletnike. Udeo ovih programa jednak je integritetu nekih članova REM-a, nema ga ni u tragovima – nula odsto! Zbog toga bi po prirodi stvari trebale da izgube dozvolu.
Potpuno je nesipravna teza da privatne televizije nemaju nikakve obaveze. U pitanju je ono što se u pravu naziva javno-privatnim partnerstvom u kome one dobijaju nacionalne frekvencije kao javno dobro uz obavezu zadovoljavanja javnog interesa. Ako prekrše ugovor i elaborate koje su podneli prilikom konkurisanja, jasno je da ima osnova za gubitak dozvole. Groteskna je činjenica da je TV Happy dozvolu dobila uz obavezu da će emitovati program za („našu“) decu!
Navedeni predlog zakona o kome Skupština po Ustavu mora da odluči trenutno koči Ministarstvo kulture, a paradoks je da predlog sadrži sve ono za šta se zalagao i prethodni ministar kulture Vladan Vukosavljević pre dve godine dok se na njega nije srušio gnev Željka Mitrovića, vlasnika privatne televizije koja krši zakon, Olivere Zekić tadašnje članice REM-a koja je to kršenje zakona trebala da sankcioniše i rafalna podrška predsednika države i premijerke. Iako smo na sastanku sa predstavnicima Ministarstva kulture krajem prošle godine dobili obećanje da će predlog zakona imati njihovu formalnu podršku kada dođe do njih, verujemo da je prethodno čerečenje ministra bilo ključno da shvati da „nije lud pa da počne da radi svoj posao“.
Videćemo da li će se nova ministarka kulture usuditi da makar sa zakašnjenjem primeni Ustav i odblokira ovaj proces, koji je pre toga birokratski kočen svaki put i prilikom prolaska kroz odbor Skupštine, prilikom stavljanja na listu zvaničnih zakonskih predloga i prilikom dostavljanja Vladi. Sve ove prepreke su probijane uz uporno uključivanje građana, nove peticije (na kraju je sakupljeno preko 110.000 potpisa), proteste, performanse, stotine dopisa…
Jednog dana pričaćemo deci i unucima da smo organizovali studente i mlade širom Srbije da, od onih koje plaćamo da primenjuju zakon, tražimo da primenjuju zakon, da smo imali direktan prenos krivičnih dela i zlostavljanja žena na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, da su ljudi branili park na Banovom brdu telima od bagera, da su starice i meštane koje su branili reke po planinama optuživali za terorizam…Kada na nekom porodičnom skupu budemo pričali sudbinu devojke Anđeline Nikolić koju su mučili, seksualno zlostavljali, tukli i protivpravno držali zatvorenu u rijaliti programu, da se sve to emitovalo direktno i da je na kraju morala da pobegne preko krovova zgrada, verujem da će nas gledati bledo misleći da smo previše popili. Sigurno nam mnoge stvari neće verovati, ali znam da ćemo moći da im objasnimo sa razumevanjem kada iz istorije budu učili o Kaliiguli i njegovom konjima.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar