Foto:Nenad Nešović

Mađar, Šandor Farkaš, koji je bio bajkerista godinama nije propuštao Guču, a njega je pre osam godina ispratila porodica, bajkeri i Slobodan Slavković uz zuke trube bacivši njegov pepeo iz urne u reku Bjelicu u toj dragačevskoj varošici.

Prema svedočenju Slavka, kod kojih je uvek boravio, prilikom održavanja Sabora trubača, niko mu se nije odužio za njegovu ljubav i emociju prema Srbiji i Dragačevu.

„Pre osam godina smo ispratili jednog Hungara koji se zaljubio u našu zemlju. Kod nas je bio mnogo puta sa svojim prijateljima, bajkerima i provodili su lepe dane“, kaže Slobodan Slavković za naš portal.

Kada se teško razboleo od karcinoma ostavio je oporuku da njegov pepeo iz urne bude razasut u Dragačevu u reku Bjelicu, uz zvuke trube, objašnjava naš sagovornik.

„Mi smo to organizovali, uz trubački orkestar i prisustvo članova njegove porodice. Nismo imali sluha u lokalnoj samoupravi da mu se podigne bista i to u trenucima kada je srpski narod bio najviše kritikovan da je zločinački. Smatram da je jedino Arčibald Rajs ostavio srce Srbima, a drugi je bio Šandor“, ocenjuje ovaj elektro-inženjer.

Prema njegovim rečima, Farkaš je bio jednostavan i neposredan čovek sa kojim se u avliji osvanjavalo, a u dvorištu je znalo da bude dve stotine ljudi.

„To je bio sabor na saboru, čak smo imali i svoj orkestar, a Šandor bi nakon terevenke prvi ustajao, sve to čistio, bio je vrlo vredan čovek. Znao je da kaže – ja odem u Mađarsku da bi se vratio na sabor u Guču“, priča nam Slobodan.

Slobodan Slavković Foto:Nenad Nešović

Naš sagovornik ponavlja da nije bilo dovoljno razumevanja ni u opštini, ali ni na nivou Srbije da se zahvali Šandoru na emocijama koje je dao Srbiji. Na naše pitanje ima li sada sluha Slobodan odgovara:

„Naravno da ne. Više se i ne trudim. U to vreme sam zvao sekretaricu predsednika drave, Tomislava Nikolića želeći da Šandor ima obeležje u Guči, ali od toga, naravno, ništa.“

Čak je i medije tada molio da pomognu, ali sluha nije bilo. Slobodan podseća da su Mađari bili naši neprijatelji, zemlja protiv koje se ratovalo u prošlosti.

„U našoj okolini je bilo bezboroj mađarskih tela. Naši seljaci su ih sahranili i pale im sveće kad god izlaze na groblje i za svake Zadušnice“, objašnjava Slobodan.

Slobodan Slavković Foto:Nenad Nešović

Šandorov prijatelj, bajker, Predrag Lukić, rodom iz Osjeka, koji živi u Mađarskoj navodi da je gubitak Farkaša nenadoknadiv. I dan danas tuguje i lije suze za njim.

„Bio sam iznenađen, jer sam sa Slobodanom ja bio taj koji treba pepelom da zaspe Bjelicu. To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Skoro da sam se onesvestio“, kaže Lukić napomenuvši da je imao osećaj da i on sam odlazi.

Šandor mu je bio kolega, prijatelj, čak i značio više od pojedinih članova porodice.

Predrag Lukić Foto:Nenad Nešović

„Naša druženja su bila nezaboravna. Proputovali smo celu Evropu, ali Balkan smo najviše voleli. On je čak i inicirao dolazak u Guču – pitao me šta je to. Kada je prvi put došao shvatio je da njegovo srce pripada Srbiji“, zaključio je Lukić.

Na zidu kuće porodice Slavković stoji svedočenje velikog prijateljstva – slika Šandora Markaša na kojoj piše „zauvek sa nama“. Svake godine dolaze njegove kolege bajkeri, koji mu odaju počast jer je, kako kažu, bio ljudina.

Foto:Nenad Nešović

Inače, Šandor Farkaš je rođen 1956. godine. Kada je njegova urna razasuta u gučku reku Bjelicu bili su prisutni članovi njegove najuže porodice, ćerka, zet, sestra i dvadesetak ljudi iz ove dragačevske uličice. Šandor je otišao, ali njegov duh je i dalje prisutan, poručuju njegovi prijatelji i kolege bajkeri ističući da će ovaj auto-mehaničar iz Komla (juga Mađarske) ostati zauvek Dragačevac.

Foto:Nenad Nešović

BONUS VIDEO – Guča – slavlje 5.8.2022.

Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter

Instagram

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare