Rudari u Srbiji svoj „hleb sa sedam kora“ zarađuju mukotrpnim radom po suncu, kiši, snegu. Nekada je, kažu rudari, život bio lakši, posao plaćeniji i mogli su da uživaju od svog rada.
Nekada jedina žena u svojoj grupi poslova u rudniku u Majdanpeku Ljiljana Stojković, koja je radila kao električar na održavanju teških vozila i pomoćne mehanizacije, na 6. avgust, Dan rudara, seća se svojih početaka.
„Bilo je teško na početku, bila sam jedina žena u muškoj grupi, sve sam ih gledala kao rodbinu, ali neki od njih to nisu shvatali. To sam prebrodila, jer su nakon nekoliko godina došli novi, mlađi radnici. Nekako su se sve žene snalazile i odlazile na druga radna mesta, a ja svoje nisam menjala“, priča za Nova.rs Ljiljana.
Posao u rudniku, ističe, težak je i za muškarce, a posebno za jednu ženu.
„Jako je težak svaki posao u rudniku, jer su povezani poslovi i jedni od drugih zavise. Teško je i muškarcima, a posebno jednoj ženi koja je morala da održava vozilo teško 200 tona. Ali, uvek sam imala pomoć svojih kolega“, kaže Ljiljana, odnedavno penzioner majdanpečkog rudnika.
Ona smatra da posao rudara nije dovoljno plaćen.
„Plate su nekad bile bolje nekad lošije, sada su zadovoljavajuće, ali svakako radnici u ovom teškom poslu zaslužuju više. Nakon privatizacije se nije mnogo stvari promenilo i sada posao treba da se obavi u roku. Ono šta mi je smetalo je da nam je država Srbija, nama električarima ukinula benificirani radni staž, jer radimo na lakšim poslovima, a to uopšte nije tako, jer raditi sa strujom nije ni malo naivno“, izričita je Ljiljana, dodajući da joj je lakše od kada joj sat ne zvoni za posao.
Nikola Deletić jedan je od onih koji je ceo svoj radni vek proveo u majdanpečkom rudniku.
„Radio sam u pogonu flotacije, kao pumpar, hranilac mlinova, mlinar, zatim u pogonu ‘novo zlato’, pa sam se vratio u flotaciju. U poslednjih deset godina bavio sam se sindikalnim poslovima“, počinje priču za Nova.rs ovaj do skora radnik rudnika.
Kako kaže rad u rudniku je nekada bio drugačiji, kao i sam život u Majdanpeku.
„Život je ranije bio drugačiji, finiji. Bilo je milina da se ide na posao, svi smo se družili i jedva čekali da zajedno radimo. Sve je bilo lepo plaćeno do pre 15-20 godina, posle se sve skroz promenilo na gore“, kaže Deletić.
U njegovom sećanju ostaje drugarstvo koje je sada isčezlo u svim, pa i u ovom kolektivu.
„Drugarstvo i poverenje među radnicima je nešto što je obeležilo moje početke u rudniku i jedan duži period rada, radilo se bez zabušavanja, svi smo bili zadovoljni i jedni drugima pomagali. Danas se sve gleda kroz novac i ljudi su postali zavidni, na žalost“, kaže Nikola.
Kao nekadašnji predstavnik radnika smatra da nakon privatizacije rudnika radnici nemaju sva prava.
„Sada radnici nemaju sva prava kao nekada kada je firma bila u društvenoj svojini, privatni vlasnik sve uzima u svoje ruke i sve manje i manje prava daju radnicima, posebno gašenjem sindikalnih organizacija. Za sada su plate odlične u majdanpečkom rudniku, ali ne zna se do kada će sve da traje“, kaže Deletić.
Ivica Krohmanli u svom radnom veku prevozio je preko pet direktora, dočekao promenu vlasničke strukture, ali se seća svih 45 godina rada.
„Davno sam počeo, kao automehaničar, ali sam ubrzo postao vozač, baš kao i moj otac koji je bio prvi vozač autobusa u Majdanpeku. Za sve vreme provedeno u rudniku dešavale su se mnoge stvari, bilo je i srećnih godina kada smo mogli da odemo dva puta godišnje na letovanje i zimovanje, doonog kada smo bili pred zatvaranje“, kaže Ivica.
Svi direktori rudnika koje je prevozio bili su različiti.
„Svako je imao svoje zahteve, svako se drugačije ophodio prema ljudima. Sadašnji direktor je imao prijateljski odnos prema svakom radniku. Sada kada su Kinezi došli i kupili našu firmu doživeo sam da od generalnog diretora budem uvažavan kao njemu ravan i to je ono što je jako lepo“, kaže Krohmanli.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar