Kada je pre 15 godina upoznala Vojislava iz sela Brezovica kod Uba, Aleksandra Radovanović (31) koja je tada živela u varošici Koceljeva, ni u najluđim snovima nije mogla da zamisli da će se nakon šest meseci zabavljanja udati, da će zauvek ostaviti gradski život i izlaske i da će se upustiti u novu "avanturu" na selu. Ova mlada domaćica danas ima četvoro dece - Irenu, Andrijanu, Vanju i Mihajla, živi sa mužem, svekrom i svekrvom u istoj porodičnoj kući, gaj organsko povrće u preko 50 plastenika, ima krave, bikove i kokoške, a za Nova.rs kaže da je, verovali ili ne, baš ovako zamišljala svoj život. Radovanovići su dokaz da od poljoprivrede ipak može lepo da se živi. Uspeli su i da se izbore sa katastrofom koju su im donele ogromne poplave 2014. godine.
„Živela sam u gradu sa roditeljima i dve sestre, kao najmlađe dete u porodici, bila sam mažena i pažena, ali ne i razmažena. Vrlo dobro sam znala da poštujem i cenim svačiji rad, pa tako i onog seljaka kog bih povremeno videla na njivi, kada idem kod bake na selu. Međutim, sudbina me je odvela upravo motici. Šalim se, naravno, ali zaista sam ponosna na sebe i moju porodicu, ne bih menjala ovaj život ni za šta na svetu“, kaže nam Aleksandra.
Priznaje je da je od početka znala gde Voja živi i čime se bavi, ali ističe da se udala zbog ljubavi, te da joj ništa drugo nije bilo važno.
„Na selu se ne živi od ljubavi, mora dosta da se radi kako bi se pristojno živelo. Kada sam se udala, jedino sam znala da napravim palačinke, upržim jaje i ukuvam pasulj, a danas nema te stvari koje ne znam da napravim i odradim. Nije mi bilo lako da se naviknem na život na selu, ali kada nešto želite u tome i uspete. Bila sam mlada, zato sam sve prihvatila da radim bez problema“.
Radni dan porodice Radovanović počinje u pet ujutru. S obzirom da se bave poljoprivredom i da imaju puno stoke, svakodnevne obaveze u domaćinstvu postale su im „kao dobar dan“.
„Ujutru poranim da bih naložila vatru i ugrejala dok se deca ne probude za školu. Prvo njih odvezem u školu, a onda zapravo počinju moje obaveze. Prvo muzem krave, trenutno ih imam dve. Gajimo i telad, jedno žensko i tri muška i njih tovimo u bikove. Kada završim sa obavezama u štali, odlazim u plastenike da otvorim rasadu da se luftira. Preko zime gajimo rasadu za naše plastenike, uskoro počinjemo sa sadnjom kupusa, karfiola i tikvica. To je naša najranija proizvodnja i stiže početkom aprila“.
Iako je većinom u plastenicima, Aleksandra ima obaveze i u kući, a u tome joj ravnopravno pomažu najmlađi članovi porodice.
„Kao i sve žene, spremam doručak i ručak, sređujem kuću, deca mi dosta pomažu, tačno se zna ko šta radi u kući. Moje je, recimo, da spremam hranu i operem sudove, najstarija ćerka Irena prostire veš, čisti i briše dnevni boravak i trpezariju, dve mlađe devojčice Andrijana i Vanja raspremaju njihovu sobu. Naravno, pre svega toga moraju da završe svoje domaće zadatke jer škola je najvažnija. Kada imate dosta dece, svaka pomoć je dobro došla, ali oni su deca i treba da uživaju u svom detinjstvu, mada oni često kažu mama mi volimo tebi da pomažemo, žao nam je da ti radiš sama. Bogu hvala, imam skromnu idobru decu“.
Pročitajte još:
Radovanovići uzgajaju povrće u oko 50 plastenika koji su odmah pored kuće. Posla ima, kaže Aleksandra, preko glave.
„U plastenicima gajimo kupus, karfiol, tikvice, plavi patlidžan, crveni i pink paradajz, paprike različitih vrsta, dakle babure, ljute zelene, žute šilje, crvenu papriku poznatiju kao ajvarušu, ljutu somborku.Od povrtarstva može lepo da se živi, ali to znači da mora dosta da se uloži u semena, da se odgaji što kvalitetniji rasad, treba sprovesti sve korake od semenke do konačnog proizvoda i sve to što se proizvede, treba da postoji siguran plasman što se tiče prodaje“.
Njihovi proizvodi mogu se naći na tezgama na beogradskoj pijaci „Kalenić“ na kojima uglavnom radi njena svekrva Ljilja.
„Robu odvozim sa našim kombijem do pijace, obično ustajem oko 3 sata ujutru i na pijacu stižem oko pola pet kako bi svo povrće bilo spakovano do pola sedam, jer već oko sedam sati kreće prodaja i mušterije dolaze. Moja svekrva prodaje na tezgama, a ja kući sa suprugom i decom radim u bašti. Imamo naše stalne mušterije koje su navikle na našu robu. Najpoznatiji smo po paradajzu i najveći akcenat je upravo na njemu“.
A kada je leto i kada dečica ne idu u školu, onda su i oni uglavnom u rasadnicima sa roditeljima.
„Dosta mi pomažu i branju tikvica, patlidžana i paprike, dok paradajz berem sama. Uopšte ih ne teramo, nego oni su takva deca, nađu sebi zabavu i u poslu, pa se igraju dok istovaraju žito il idok beru kukuruze… Ništa im nije teško ni dosadno“.
Pre osam godina Radovanoviće su zadesile velike poplave. Svi plastenici su, priseća se Aleksandra, bili pod vodom.
„Tada smo imali troje dece, najmlađa devojčica je bila beba. Voda je u tri ujutru počela da nam ulazi u kuću, nismo mogli ništa da učinimo kako bi spasili bilo šta, sve se odigralo tako brzo, samo smo molili boga da spasemo žive glave pošto smo bili bukvalno odsečeni od sveta u tom trenutku. Sve dušeke smo stavili na jedan krevet i decu popeli na njih, taj dan je bio dug kao godina, sedite u kući bespomoćni i gledate kako voda odnosi sve pred sobom. Svi plastenici bili su uništeni kao i usevi u njima, svinje, prasići, pilići i kokoške su se udavili u vodi, jedino su krave i tele od svega tri dana preživeli. Komšije su doplivali do nas i pomogli nam da kroz vodu spasimo živote naše dece i nas, i sada mi brada zadrhti kada se setim tog prizora kada odlazimo iz kuće sa decom, a zapravo ne znamo gde idemo, a tamo odakle smo izašli ostaje pustoš“.
Nakon katastrofalnih poplava, Radovanovići su morali da počnu novi život.
„Nismo se predali, krenuli smo sve ispočetka, nakon te godine koja je bila mnogo teška, svaka naredna je bila sve bolja i bolja, valjda je to dar od Boga“.
Iako imaju puno obaveza, Aleksandra i Voja uvek pronađu malo vremena i za odmor.
„Otkad imamo decu, svuda idemo sa njima, retko kada da izdvajamo vreme za sebe. Nažalost, zbog posla kojim se bavimo, nismo u mogućnosti da odemo na more ili neki duži odmor jer svi ljudi preko leta odlaze na more, a mi moramo da radimo u bašti jer je tada najveća sezona proizvodnje povrća, ali pošto ne možemo na more, onda idemo na bazene i uživamo sa našom decom. Ništa mi ne pada teško jer sam osoba puna pozitivne energije i volje za životom, to znaju ljudi koji me poznaju. I kada su mi se dešavale najtužnije stvari u životu, gledala sam da iz svega toga izvučem nešto pozitivno. Znate onu pesmu „Pevaj i kad ti se plače“ ? E takva sam ja“, kaže ova vredna domaćica.
BONUS VIDEO: Najskuplji začin na svetu raste kod Negotina: Porodica Nikolić zasadila desert ari zemlje pod šafranom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar