Uredbom koju je Vlada Srbije usvojila na sednici u četvrtak, 27. februara, u članu 2. piše da pripadnici Vojne policije mogu primenjivati ukupno 13 mera i radnji prema civilima.
Advokat i bivši Poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja Rodoljub Šabić kaže da su ovlašćenja vojne policije eksplicitno uređena zakonom o Vojci Srbije, i ako neko želi da širi ovlašćenja, ne ulazeći u to da li uopšte ima potrebe, to može da uradi jedino zakonom.
“Bez promene Zakona o vojsci, svako širenje ovlašćenja vojnoj policiji je kršenje Ustava”, ocenjuje Rodoljub Šabić, i podvlači da se podzakonskim aktom nikako ne mogu širiti ovlašćenja vojne policije u odnosu na civile.
U tom kontekstu je potpuno nejasno šta je cilj Uredbe, odnosno širenja ovlašćenja, kaže Šabić – da li je reč o stvaranju atmosfere da vojna policija slobodnije deluje ili stvarno širenje ovlašćenja.
Prema uredbi, vojna policija mere prema civilima primenjuje po odluci ministra odbrane, “u obavljanju poslova obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite van Ministarstva odbrane i Vojske Srbije”.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže za Nova.rs da su u poslednjih nekoliko godina, sve širim tumačenjem propisa, širenja i ovlašćenja vojno-bezbednosnih organa prema civilima.
Radića je, inače, vojna policija u decembru 2017. privela na aerodromu Batajnica zbog navodnog neovlašćenog prisustva u Tehničko-opitnom centru.
Iako nikada kasnije nije krivično procesuiran, on upozorava da je još tada zaživela “novina” da vojna policija može da zadrži civila do daljnjeg, ako se zateklo u objektu, umesto da ga preda civilnoj policiji.
U slučaju nove Uredbe kojom se šire ovlašćenja vojne policije, smatra da je više na delu težnja da se stvori fama, medijski efekat o tobože osetljivim temama o kojima brine Ministarstvo odbrane.
“Sve se”, kaže za Nova.rs Aleksandar Radić, “pretvorilo u želju da se vodi unutrašnji propagandni rat vlasti prema sopstvenom narodu”.
Katarina Đokić, analitičarka Beogradskog centra za bezbednosne politike kaže da se problem nalazi u Zakonu u vojsci, jer taj zakon daje pravo ministru odbrane da propisuje internim aktom pod kojim uslovima se primenjuju mere prema civilima.
“Reč je o merama kojima se znatno ograničavaju ustavna prava građana, i zato bi uslovi primene mera za prisluškivanje trebalo da budu uređena zakonom. Zakon bi trebalo da određuje tu oblast, a ne ministar”, kaže Đokić.
Ona navodi da po Zakonu o vojsci ministar putem Pravilnika o vojnoj policiji određuje onog ko predlaže ko će biti na merama i kada, ko odobrava mere, koliko mogu da se primenjuju i šta se dešava sa prikupljenim podacima.
Sa druge strane, prema Pravilniku ministarstva odbrane, koji je donet 2010. i od tada nije menjan, načelnik vojne policije predlaže predsedniku vrhovnog kasacionog suda da mere treba da budu primenjene, ali one mogu da budu primenjene i pre odobrenja – u slučaju hitnosti, kaže Đokić.
Pre dve godine, Zakon o vojsci je proširio nadležnosti vojne policije, tako da sada mogu da štite i civilna lica izvan sistema odbrane, po odluci ministra odbrane, što potencijalno može da bude bilo koje civilno lice, podseća Katarina Đokić.