3
Teskoba, neizvesnost, strah, frustracija - sve to nam je donela korona. Koliko god odolevali, koliko god bili psihički jaki, od marta, pa do danas, sigurno vam je barem jednom kroz glavu prošla misao - ja ovo više ne mogu, ima li kraja? Ne, to ne znači da ste poklekli, to samo znači da ste čovek od krvi i mesa. Baš u takvim kriznim i turbulentnim situacijama potrebni su nam podrška, zajedništvo i solidarnost - upravo to je, putem društvenih mreža, ponudila grupa "Tu smo Balkan".
Psihološkinja i članica tima „Tu smo Balkan“ Mina Hagen objašnjava za Nova.rs kako tim profesionalaca može da vam pomogne da u doba pandemije sačuvate mentalno zdravlje.
Koje su najčešće posledice pandemije po naše mentalno zdravlje i da li vam se ljudi ćešće obraćaju, primećujete li porast broja onih koji traže pomoć?
Pandemija koja nas je zadesila, i koja je u Srbiji zvanično proglašena početkom marta, imala je različite faze. Kako su se faze smenjivale, tako su se i tipične reakcije menjale, ali i njihov raspon. Ova situacija je uticala gotovo na sve nas, teško je pronaći osobu čije mentalno zdravlje nije ni na koji način uzdrmano pandemijom.
Na početku, u prvoj fazi koju bih mogla nazvati fazom šoka, javljale su nam se najčešće osobe zbog intenzivnih negativnih emocija karakterističnih za anksiozna i depresivna stanja. Takođe tražili su se brojni praktični saveti poput kako organizovati rad od kuće, kako objasniti deci šta je koronavirus i u kakvoj se situaciji nalazimo, kako provoditi vreme u karantinu odnosno – kako organizovati vreme, obaveze i šta sa osećanjima. Zatim je usledila faza tokom koje se u javnosti komuniciralo da je situacija stabilna, pa smo tokom nje i mi bili manje aktivni, spram potreba i broja kontakata.
Međutim, kada se uvidelo da smo daleko od kraja pandemije i kada su građani dobili informacije, kada je situacija u Sandžaku postala vest, ponovo smo počeli sa intenzivnijim kontaktom sa građanima. Ono što sada najviše muči građane jeste neizvesnost, nepoverenje u informacije i institucije, finansijska situacija. Takođe kako pandemija traje već skoro pet meseci, onaj početni entuzijazam i elan u „borbi“ sa koronom je opao, a građani su umorni i mnogi se osećaju bespomoćno. Neizvesnost je najveći izvor frustracija i negativnih osećanja: šta će biti sa poslom, sa pohađanjem nastave, interpersonalni kontakti, briga povodom zdravlja, koje su zdravstvene posledice ukoliko smo preležali koronu.
Pojedine Vaše kolege kažu da nas posledice po psihičku stabilnost tek očekuju, retroaktivno. Da li i kada treba da se pripremimo za taj udar?
Kako je psihologija pre svega empirijska nauka zasnovana na činjenicama i testiranju teorija, celokupno znanje koje imamo zasnovano je na osnovu rezultata istraživanja. Do sada nikada nismo imali ovakvu situaciju, najsličnija bila je tokom epidemije SARS-a. Na osnovu tih istraživanja znamo da psihološke posledice mogu da potraju i do tri godine nakon završetka pandemije. Takođe, važno je napomenuti da tada u toj situaciji nije postojala ovako razvijena psihološka pomoć i podrška – bila je 2003. godina, nisu bile razvijene ni internet platforme. Tako da ovu informaciju treba uzeti kao važnu, ali nikako ne zaboraviti resurse koji su ljudima na raspolaganju gotovo od početka pandemije. Mi smo naš prvi lajv video imali već 28. marta, dakle samo 12. dana od uvođenja vanrednog stanja. Važno je da svi znaju da smo mi tu za njih i da ćemo ostati, da nisu sami. Takođe, treba imati na umu da svaka kriza ima početak i kraj, i ova kriza će se završiti.
Da li, kada je reč o Srbiji u vreme korone, postoji neka specifična vrsta teskobe koja možda nije zastupljena u nekim drugim zemljama?
Ono što je specifično za Srbiju, specifično je i za zemlje koje su nam slične pre svega po ekonomskom statusu i načinu vođenja države, odnosu prema privredi, uslovima u zdravstvu i socijalnoj politici. Čini se da je trenutno glavni generator teskobe ekonomska situacija i briga koliko će država brinuti o svojim građanima, kakav je socijalni program – veliki broj stanovnika je materijalno ugrožen.
Da li, kao psiholog, primećujete da ljudi gube poverenje u zvanične institucije i kako se na psihološkom nivou boriti sa tom pojavom?
Mnogi jesu izgubili poverenje koje je na početku postojalo, po principu učenja po modelu su se mnogi i ponašali – kada su bile restriktivne mere, većina građana ih se pridržavala, kada su videli osobe kojima veruju kako se grle uz trubače, i oni su sa svojim prijateljima slavili svoje lepe trenutke. Nakon toga građani su dobili poruku da su oni krivi i neodgovorni. To je svakako izazvalo u najmanju ruku nepoverenje. Poverenje se gradi i potrebno je vreme i napor institucija da se ono ponovo stekne.
Pomislili smo da je gotovo, ukinuto je vanredno stanje, ali se ispostavilo da se kraj pandemije još ne nazire. Često slušamo oprečna objašnjenja stručnjaka koji treba da nam objasne stvari, a na kraju nas dodatno zbunjuju. Kako sebi to da objasnimo, kako da izdržimo?
Najpouzdaniji izvor jeste Svetska zdravstvena organizacija, nekome moramo da verujemo, ja smatram da je to ona, bilo da je reč o prevenciji bolesti, načinima lečenja ili prognozi trajanja pandemije. COVID-19 jeste nova bolest sa kojom smo se susreli, pa možemo očekivati da će nova naučna saznanja dodatno potvrditi neke početne pretpostavke, a neka shvatanja će biti odbačena. Kako bi pojedinac izbegao osećanje konfuzije, čini mi se da je najbolje da proba da se drži jednog izvora informacija u koji ima poverenje. Smatram da je to Svetska zdravstvena organizacija, ali na kraju svako ima prava da bira kome veruje.
Pojedini građani su zbog virusa izgubili svoje bližnje. Kako se nositi sa gubitkom?
Ljudi su izgubili bližnje što direktno od posledice koronavirusa, što posredno, jer njihovi bližnji nisu imali na raspolaganju sve resurse koji su inače dostupni (operacije, zračenja i slično). Zbog specifičnosti situacije nismo mogli da se oprostimo od bližnjih onako kako smo planirali, brojni običaji nisu bili mogući, socijalni kontakt je smanjen, a samim tim i direktna socijalna podrška onima koji tuguju. Svaki proces tugovanja traje, za njega je potrebno vreme. Ukoliko mislite da vam je potrebna dodatna, pre svega psihološka pomoć i podrška tokom ovog bolnog i važnog procesa, ohrabrujemo vas da nam se javite. Naš tim psihologa je tu za vas. Osim nas postoje i drugi resursi, zvanične institucije takođe imaju telefonske linije. Iskoristite sve raspoložive resurse i budite nežni prema sebi.
Neki građani strahuju od globalne neizvesnosti i gubitka posla. Kako njih posavetovati i umiriti?
Strah od gubitka posla jeste realan strah i opravdan. Vreme je takvo da ćemo morati da budemo fleksibilni u pronalaženjima različitih poslova koji će nam omogućiti egzistenciju.
Postoje i oni koje frustrira to što neće moći da putuju i letuju tamo gde su naumili.
Najmanji problem nam je danas letovanje, treba sačuvati zdravlja i fizičko i mentalno, a svaki čovek može da nađe načine kako da se zabavi i odmori u mestu u kojem se trenutno nalazi ili koje može da poseti.
Kako konkretno pomaže vaša mreža „Tu smo Balkan“ i kako da oni kojima je podrška potrebna dođu do vas?
Mi smo našu regionalnu mrežu osnovali vrlo brzo nakon prograšenja pandemije i prvenstveno komuniciramo preko Facebook grupe sa istim imenom i putem e-maila [email protected]. Tokom perioda karantina, praktično do kraja maja meseca imali smo svakog drugog dana uključenja uživo tokom kojih smo odgovarali na pitanja koja nam osobe postavljaju, anonimno. Trenutno individualno odgovaramo na pitanja koja nam stižu na mail i po potrebi obavljamo kraće razgovore. Naše usluge zavisiće od potreba naših korisnika, oni nisu sami u uvek mogu da računaju na našu podršku. Svakako kako znamo da će neki osećati posledice i nakon formalnog završetka pandemije, ostaćemo prisutni i imaćemo različite aktivnosti. Osim našeg najužeg tima psihologa, imamo brojne kolege psihologe, ali i lekare, novinare i društveno angažovane pojedince sa kojima sarađujemo i od kojih i sami učimo i rastemo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
