"Ja neću da se zaustavim, nikako. Smirena sam zbog toga što mi je dete kod kuće i što je živo, ali sam besna i hoću da dobijem odgovore na pitanja - zašto je ovo moralo da se desi, da li je smelo da se desi?", to su reči jedne hrabre majke, majke malog Radeta, dečaka od svega dve godine i sedam meseci, koji je, da bi dobio neophodnu lekarsku pomoć, morao da prođe Golgotu srpskog zdravstva i ustanove od Vladičinog Hana, preko Vranja do Surdulice. Jelena Milosavljević je probudila brojne emocije i empatiju svojom pričom o tome kako je sa detetom u gotovo besvesnom stanju i sa visokom temperaturom obigravala lekarske ordinacije, a svi su se, umesto da bespogovorno pomognu, pozivali na pravila i procedure.
Jelena je ranije za naš portal hronoški i detaljno opisala sve kroz šta su prošli ona i njena porodica. Sled događaja i nedostatak ljudskosti koji je mogao da ima fatalan ishod. Umesto porodične atmosfere i bogate trpeze, ona i Rade su Novu godinu dočekali u bolničkoj sobi.
Jelena i Rade su sada kod kuće, najgore je prošlo, ali naša sagovornica je svesna – njeno dete moglo je da umre tog 31. decembra. Nakon njene ispovesti i teksta koji je objavila Nova.rs javili su se mnogi koji su doživeli sličnu sudbinu i pakao srpskog zdravstva.
„Siglo mi je na stotine poruka, to su majke i očevi koje ne poznajem, a koji mi se javljaju sa sličnim ili još gorim sudbinama. Oni mi pružaju podršku i kažu da žale zato što oni nisu istrajali u svojoj borbi, jer da su se oni borili, moje dete to možda ne bi doživelo. Svesna sam da je nemoguće da se tako nešto više nikada ne desi, ali želim da se dešava što manje“, priča nam Jelena.
Ova zabrinuta majka primećuje da njeno dete ima traume od svega što je proteklih dana preživelo u bolnici i po lekarskim ordinacijama.
„Dođe mi da plačem. Kao da iz mog deteta izlazi sva frustarcija koju je on sakupljao tih dana u bolnici. To malo biće, on je u bolnici bio tako hrabar i pribran. Sada su to takvi naboji, kao da nije moje dete. To su ispadi besa, plakanja, bukvalno kao da dete doživljava male nervne slomove zbog sitnica. Rade, hajde da popijemo sirup, čim čuje sirup, to mu je valjda asocijacija na bolnicu, on počinje da se baca i da plače. Ne da da se obuče i presvuče, to je ponašanje koje prvi put uočavam kod njega. Tačno vidim da je to trauma koja kod njega tek sada izlazi na videlo. Neverovatno“, nastavlja se borba naše sagovornice.
#related-news_0
Kaže da ne želi da pominje pojedinačna imena lekara koji su bili deo njene i Radetove agonije. Ipak, zna da ne smene da stane i zaboravi.
„Ne pravdam ih, moraš da budeš čovek da bi se bavio lekarskim poslom. Ipak, čak i oni koji su ogrešili o moje dete, svi su marionete nekoga ko im je rekao: procedure su takve i tako ćete da radite. Obratiću se i zaštitniku građana, iskoristiću sva moguća sredstva. Pričaću i sa advokatima. Ja neću da idem protiv pojedinaca, neću ići ni protiv jednog lekara. Ja hoću da dobijem odgovor na pitanje: Ko je, od kada je krenula korona, od kada je krenula ova gungula i pakao, doneo takve procedure i zakone koji dozvoljavaju lekarima da krše Hipokratovu zakletvu, koja, između ostalog, znači da nijedna procedura, zakon, regulativa, ne smeju da budu iznad osnovnog načela etike, morala i ljudskosti – pacijentu odmah ukazati prvu pomoć. Toga više nema, a ja samo hoću da znam ko je sa vrha, a ne znam da li je to Krizni štab, da li je Ministarstvo zdravlja, da li su to neke komisije i tela, ko je doneo takve procedure? Ispada da niko ne sme da se razboli, jer niko ne može momentalno da dobije pomoć, već će da ga šetaju po kovid ambulantama i klinikama. Umesto da odmah dobije pomoć, neko će ili da umre ili će imati velike posledice po zdravlje. Ja hoću da znam ko je doneo takve procedure, pa se lekari tako ponašaju“, odzvanjaju reči Radetove mame.
I pored svega što su preživeli ona i njeno dete, Jelena i dalje ima razumevanja i među zdravstvenim radnicima razdvaja one čovečne od nečovečnih.
„Svesna sam da zdravstveni radnici imaju svakodnevne stresove. I ne smemo zaboraviti i one humane, one profesionalne, one koji su pre svega ljudi. Sreli smo i takve lekare – u Surdulici, doduše, nakon celodnevnog maltretiranja koje je moglo da ima fatalan ishod. Znate, pre leka i terapije, prvi korak ka izlečenju je uspostaviti human odnos i poverenje na relaciji pacijent-doktor. Štaviše, to je nešto što „leči“ i one neizlečive bolesti, pacijente za koje nema leka. Ali, u našem slučaju, mi smo naišli na one druge. Ne samo da nismo na vreme dobili terapiju za naše dete, moje dete od pojedinih medicinskih radnika nije dobilo ni onu dozu empatije i humanosti, koja je osnov zakletve koju su dali“, opominje ova majka koja se zajedno sa svojim detetom oporavlja od pretrpljenog stresa, šoka i straha.
Ona upozorava i na to da je kompletan kovid sistem i organizacija rada zdravstvenog sistema pogubna po nas.
„Nedopustivo je i tresem se pri pomisli da smo, bez pružene momentalne pomoći, proveli sedam sati sa detetom kome je temperatura išla do 40. podeoka, što po kolima, što kucajući na vrata ambulanti i laboratorija. Da molim za infuziju, kako bismo bar mogli da nastavimo obijanje tih pragova, a da detetu ne ugrozimo život. Nedopustivo je da smo više nego ikad ugroženi zbog drugih bolesti koje su postojale i pre korone: srčane bolesti, kanceri, gnojeve angine..i da umiremo od njih, jer se, izgleda, danas samo umire od korone, ili bar tako misli neko ko piše procedure i pravila, zbog kojih smo 31.12. mogli da izgubimo dete. A dupli kovid test koji je urađen na mom detetu u roku od dva sata, samo govori u kom je rasulu ceo sistem koji donosi ovakve procedure“, sumira još jednom sve što se događalo.
Mnogo je pitanja na koja naša sagovornica očekuje odgovore, ali, ipak, kao i da sumnja da će ih dobiti – rasulo zdravtsvenog sistema, katastrofa koju su njen sin i ona doživeli na sopstvenoj koži, ne obećavaju. Ipak, nema odustajanja.
„Šta da je moj test bio pozitivan? Da li bi nas zaista vratili kući sa dehidriranim detetom na izmaku snage, jer osim mene i (pozitivnog) supruga nema ko da ostane s detetom u bolnici? A šta da na početku ove priče, ni auto nismo imali? Mnogo je pitanja i tek će ih biti, i svi oni duguju odgovore mom detetu“, nižu se pitanja koja ne smemo da zaboravimo, pitanja koja mogu da spasu nečiji život, ukoliko nastavimo da ih postavljamo sve do konačnih odgovora i odgovornosti.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare