0
Bio sam u govnima! Možda zvuči ružno kad tako kažem, ali tokom plivanja Dunavom u Beogradu, fekalije su bile svuda oko mene. Žalosno je kako vam izgledaju reke, a to je ogromno bogatstvo, koje je sada opasno, zbog velike količine bakterija koje šire zarazu. Ne mogu da shvatim da ne postoje sistemi za prečišćavanje i da su za Beograđane reke isto što i deponija, kaže u razgovoru za Nova.rs Andreas Fat, nemački hemičar i profesionalni plivač. Šokiran stanjem u beogradskim rekama, Andreas, koji je do sada preplivao 2.000 kilometara, u našem glavnom gradu bio je prinuđen da izađe iz vode i taj deo toka pređe na brodu, jer se uplašio za svoje zdravlje i život.
On naime sprovodi projekat u okviru kojeg spaja sport i nauku, kako bi privukao pažnju što većeg broja ljudi i osvestio ih toliko da počnu da brinu o prirodi, a posebno o rekama.
Pročitajte još:
Njegov put dugačak je 3.000 kilometara, a do sada je plivajući prešao 2.000, međutim samo jedan deo rečnog toka proveo je na suvom, na brodu, a to je bilo baš u Beogradu, gde su ga zaustavile fekalije.
“To je jedan od najgorih i najtužnijih prizora koje sam doživeo tokom ovog projekta. Žalosno je bilo gledati to đubre kako pluta površinom reke, a jedan deo, staklene flaše i druge vrste otpada koje imaju veću težinu, padaju na dno. Tamo se raspadaju, menjaju sastav i šire otrove. Nisam smeo da plivam u toj vodi, jer nisam želeo da završim u bolnici. Plan je bio da iz Srbije izađem živ i zdrav, da se ne zarazim, jer hoću da završim projekat do kraja“ naglašava Fat.
Đubreta ima svuda po Dunavu, ističe on, duž celog njegovog toka, ali ono što smo zatekli u Beogradu bilo je jezivo i slomilo mi je srce.
„Nemoguće je da ljudi toliko nemaju svest o vodi koja im je neophodna, koja im daje život. Od Dunava su ljudi napravili oružje koje može da ubije, zbog bakterija koje ulaze u krvotok, pluća, srce…“ upozorava naš sagovornik.
Andreas, koji je trenutno u Rumuniji, svako jutro ustaje pre šest, potom sa svojom ekipom doručkuje na brodu ili na obali u nekom od obližnjih restorana, a onda kreće na plivanje, koje traje osam do 10 sati.
„Iza sebe imam 2.000 pređenih kilometara. Moje telo se za ovo pripremalo, a sve se više navikava iz dana u dan. Bio sam profesionalni plivač i nemački šampion u trci na 500 metara. Vežbam svaki dan, odlazim redovno na bazen. Dok smo bili zatvoreni u vreme pandemije, trenirao sam u kući, vozio trenažni bicikl i na razne načine održavao kondiciju, tako da mi ovaj projekat ne pada teško“ sa osmehom ističe Fat.
Najvažnije je bilo privući pažnju ljudi i osvestiti ih.
„Povezao sam nauku i sport jer to je bio jedini način da privučem ljudima pažnju, da shvate šta se dešava sa rekama ako ih zagađujemo i da prestanu to da rade, da se konačno osveste. I uspeo sam. Mnogo se ljudi zainteresovalo za ovo što radim, kao i mediji, što je jako važno. O našem projektu se piše na društvenim mrežama, ljudi debatuju, pričaju o tome. Zagađene reke su društveni problem i to je ono što je sad jasno. Đubre u rekama koje ljudi prave, a posebno ovo što sam video u Beogradu, je zločin i tako mora da se tretira. Bakterije koje stvara otpad i izlivanje kanalizacije oštećuju zdravlje“ naglašava hemičar Fat.
Reka pravi jezive zvuke kada je puna otpada i fekalija.
„Ne biste verovali, ali da plivate sredinom toka, kao što ja radim, čuli biste Dunav, kako plače i zove upomoć. Tolika količina fekalija i otpada u Beogradu ubila je reku, koja je vaše najveće blago. Čuje se mikroplastika, a to je čist otrov. Ona se ponaša kao magnet, a jede je riba i školjke i sve ono što vadimo iz vode i unosimo kasnije u naš organizam. Strah me je da ako se ovako nastavi, postoji šansa da zakasnimo i da više ne možemo spasiti ove vode, ostaće da se večno bore sa bakterijama i otrovima“ kaže sagovornik Nova.rs.
Takođe, jako je opasno graditi blizu reka, upozorava on, ako ne postoji deponija za građevinski otpad.
„U Beogradu postoji gradilište na samoj obali Save, a ne postoji deponija za građevinski otpad i plašim se da veća količina tog otpada završava u reci. Otpadne vode u Beogradu se ne čiste, ne postoji sistem za prečišćavanje i to je neverovatno, to nigde u Evropi nisam video, da ljudi svesno sami sebe truju i uništavaju blago, koje im je priroda pozajmila. Nije nam dala, već pozajmila, ne zaboravite to. Indijanci kažu:‚Voda je najvažnija pozajmica iz prirode, a tu pozajmicu morate da vratite u istom stanju u kakvom ste je uzeli‘“ kaže Fat.
Beograđani moraju da misle na buduće generacije, koje će trpeti posledice ovog nemara.
„Mislite na vašu decu! Ne smete izgubiti vašu vezu sa vodom, sa rekama, jer bez njih ne možemo živeti. Ne možete da mislite samo na period vašeg života, već morate ostaviti nešto kvalitetno generacijama koje stižu. U vreme kad se klima menja moramo da mislimo na prirodu i da pravilno tretiramo otpadne vode. Hemikalije se moraju odlagati i uništavati na mestima određenim samo za to. I kako često ponavljam, rešavajte problem na početku kanalizacionih cevi, ne na kraju“ poručuje Fat.
Andreas pliva u odelu, a rečnu vodu ne pije.
„Zaštićen sam odelom, a nikada ne pijem rečnu vodu, jer nije bezbedno. Zbog bakterija se kiseonik u rekama smanjuje, a u Beogradu je nivo kiseonika za 30 odsto niži u odnosu na druge delove toka. To znači da je voda u jednom delu toka – mrtva. Važno je da ljudi znaju da je jako opasno da tokom leta plivaju u zagađenim rekama ako imaju bilo kakvu otvorenu ranu na telu ili ako piju tu vodu dok se kupaju“.
I pored velikog razočarenja, planira da se vrati u Beograd.
„Vratiću se u Beograd jer želim da vidim grad na obali, a ne samo sa reka. Takođe naš dokumentarni film, koji snimamo tokom ovog putovanja, prezentovaćemo u svim državama kroz koje Dunav protiče, pa se nadam da ćemo ga prikazati i u Beogradu. Takođe 10. septembra organizujemo akciju ‚Očisti Dunav‘, na nivou cele Evrope i nadam se da će se građani Srbije priključiti. Potrebno je da se u tom jednom danu uključi što veći broj ljudi i da svi zajedno očistimo reku“ naglašava Fat, koji će plivati Dunavom do 17. juna, kada se ovaj projekat završava.
Podsetimo, naučnik Fat pliva Dunavom i niz njegov tok uzima uzorke vode, koje potom u pokretnoj laboratoriji na brodu, analizira tim naučnika sa Univerziteta u Beču.
Stroge kazne za one koji zagađuju reku
Stanje u rekama je posao države i grada.
„To je problem koji se sistemski mora rešiti. Prvo se uvode sistemi za prečišćavanje vode, a potom se kroz kampanje, ali i visoke kazne građani uče da ne zagađuju reku. Fabrika, kompanija, koja odlaže otpad u reke, ne treba da bude kažnjena, već zatvorena i da im se zauvek zabrani rad, jer to je krivično delo protiv čovečnosti“ naglašava Fat.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
