3
Nakon istorijske demontaže klasičnih dvadesetovekovnih totalitarnih režima nacizma, fašizma i boljševizma, koji su bez obzira na očite razlike imali i niz zajedničkih karakteristika, politička teorija se suočila sa postojanjem različitih nedemokratskih režima koje nije lako klasifikovati i podvesti pod neki zajednički imenitelj. To, naravno, nije obeshrabrilo teoretičare u pokušaju da ponude što adekvatnije pojmovne okvire za razumevanje kompleksne političke prakse. Prema jednoj od novijih teorija, nemali broj postojećih nedemokratskih režima se može označiti terminom „informaciona autokratija“, piše Peščanik.
Autorski tekst Miodraga Jovanovića za Peščanik, prenosimo u celosti:
Za razliku od tradicionalnih oblika režima lične vlasti koji su se prevashodno oslanjali na metode nametanja izvesnih ideoloških obrazaca i terorisanja građana, današnji vlastodršci iste ciljeve postižu putem manipulacije javnim mnjenjem – „Uz pomoć cenzurisanih ili kooptiranih medija, oni ubeđuju građane da su sposobni i dobronamerni; njihov legitimitet počiva na popularnosti, pre nego na strahu“.1 Mehanizmi propagande, nasleđeni iz totalitarnih režima, ovde se ne koriste u svrhu pokušaja da se „način kako ljudi misle reprogramira u skladu sa nekom sveobuhvatnom ideologijom“, već isključivo zarad toga da građani bolje ocene vlastodrščeve liderske sposobnosti. Pored slanja „friziranih“ poruka o svojoj političkoj umešnosti (propaganda), ti režimi se koriste i gušenjem kritičkih poruka nezavisnih medija (cenzura), kao i potkupljivanjem opozicionih elita u zamenu za njihovo ćutanje (kooptiranje).2
Poput mnogih teorija koje operišu jednostavnom tipologijom političkih režima,3 i ova nastoji da ponudi što je mogući manji broj varijabli na osnovu kojih bi se aktuelni politički poreci mogli klasifikovati. Oslanjajući se primarno na veličinu tzv. „informisanih elita“, kao na ključnu determinantu za klasifikaciju političkog poretka,4 i tek posredno na zatečenu vlasničku strukturu medija, ova teorija zanemaruje druge društvene i institucionalne faktore koji mogu biti od pomoći za bolje razumevanje konkretnih režima lične vlasti. Tako, na primer, nikakav značaj se ne pridaje posebnim regulatornim telima, koja se u sve većem broju zemalja osnivaju da bi se na dugoročan i strateški način bavila medijskim pitanjima.5 S jedne strane, ta tela se formiraju da bi svoje zadatke obavljala na autonoman način, nezavisno od drugih državnih organa, a pre svega izvršno-političke grane vlasti. S druge strane, budući da ih građani ne biraju neposredno, ta tela ne podležu tradicionalnim kriterijumima demokratske legitimnosti. Stoga se za njih kaže da će poverenu javnu vlast vršiti na legitiman način ako zadovoljavaju dva kriterijuma: proceduralnu legitimnost (njihovo delovanje mora biti zasnovano na valjano obrazloženim odlukama koje mogu biti podvrgnute kritičkom sudu javnosti) i odgovornost na osnovu rezultata (opravdanost njihovog postojanja zavisiće od uspešnosti ostvarivanja projektovanih ciljeva).6 Posve je jasno da kada ta tela funkcionišu na valjan način, umanjuju se mogućnosti za ustoličenje „informacione autokratije“. I obratno, kada ona deluju kao produžena ruka ličnog režima vlasti, tada sva napred opisana obeležja „informacione autokratije“ još više dolaze do izražaja.
Svaki čitalac je, verujem, već prilikom upoznavanja sa ključnim karakteristikama „informacione autokratije“ bez po muke mogao da zaključi da se aktuelni režim Aleksandra Vučića može podvesti pod taj tip lične vlasti. O Vučićevoj manipulaciji javnim mnjenjem, koja se podjednako oslanja na tehnike propagande, cenzure i kooptiranja negdašnjih opozicionih elita, napisani su brojni tekstovi, od kojih su neki objavljeni i na ovom portalu. I sâm sam u više navrata pisao o medijskom mraku nad Srbijom i o potpunom posrnuću novinarske profesije – o tome da namesto ustavne obaveze da istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavaju o pitanjima od javnog značaja (čl. 51), listovi, portali i televizije pod kontrolom režima permanentno pribegavaju strategiji na kojoj je Gebels ustrojio svoje Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu (Deca Gebelsa, Danas, 17.6.2019); o tome da su odsustvo profesionalne kuraži i snishodljivost prema nosiocima vlasti već dugo dominantne osobine novinara RTS-a, što ga od servisa građana pretvara u servis vladajuće politike (Mediji u Srbiji: Quo vadis?, Danas, 6.5.2020); o tome da već duže funkcionišemo kao društvo medijskog linča, u kojem se preko tradicionalnih sredstava informisanja i savremenih društvenih mreža vrši javni progon pojedinaca ili organizacija, bilo zbog nekog njihovog ličnog svojstva ili zbog izraženog kritičkog mišljenja i opozicionog političkog delovanja (Društvo linča, Peščanik, 21.3.2021).
PROČITAJTE JOŠ
Kakva je u svemu tome uloga srpskog Regulatornog tela za elektronske medije (REM)? Prema slovu Zakona o elektronskim medijima, REM „je samostalna nezavisna regulatorna organizacija… koja vrši javna ovlašćenja u cilju… unapređivanja kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija; doprinosa očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja; u cilju zaštite interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija“. Kao takav, REM „je funkcionalno i finansijski nezavisan od državnih organa i organizacija“ (čl. 5), a taj status je dodatno pojačan odredbom prema kojoj „niko nema pravo da na bilo koji način utiče na rad članova Saveta niti su oni dužni da poštuju bilo čije instrukcije u vezi sa svojim radom“ (čl. 13). Svakako najvažnije ovlašćenje iz delokruga Saveta REM-a tiče se „izdavanja dozvola za pružanje medijske usluge televizije i linearne medijske usluge radija“, i to onih sa nacionalnom pokrivenošću (čl. 22, tač. 4).
Nakon sprovedenog konkursnog postupka, REM je 29. jula 2022. doneo rešenje o izdavanju dozvola za pružanje medijske usluge televizijskog emitovanja na teritoriji Republike Srbije. Kao što je dobro poznato, tom odlukom je nacionalna frekvencija ponovo dodeljena televizijskim stanicama koje su je posedovale i u prethodnom periodu. Iako tekst odluke ima 85 stranica, razlozi zašto se REM opredelio baš za pomenute televizije izložen je na nepune dve završne strane. Nakon što je zaključio da su svi podnosioci ispunili predviđene kriterijume, Savet REM-a je, pozivajući se na relevantne odredbe Zakona i podzakonskih propisa, naveo da se u takvoj situaciji „daje prednost onome za koga (se) osnovano zaključi, na osnovu podnete dokumentacije, da će ostvarivati veći kvalitet i raznovrsnost sadržaja u toj zoni pokrivanja“ (str. 83). Pritom, Savet u nekoliko pasusa nagoveštava metodologiju odlučivanja, rečima da je „uzeo u obzir sve činjenice“; da se koristio „uporedno-kvalitativnom analizom ispunjenosti kriterijuma“ (str. 83); da se oslonio „i na procene o potrebama gledalaca utemeljenim na svakodnevnoj komunikaciji sa mnogobrojnim pružaocima medijskih usluga“; da je „cenio garancije koje su podnosioci naveli u predlogu programskog elaborata“; te da su članovi Saveta, naposletku, postupili „na osnovu sopstvenih profesionalnih uverenja i po sopstvenom najboljem znanju i savesti“ (str. 84).
Kada je reč o supstantivnim razlozima za odluku, Savet REM-a najpre navodi „da će podnosioci TV PINK, Nacionalna Happy TV, PRVA i TV B92 u većoj meri nego ostali podnosioci opravdati postojanje višestrukih benefita za gledaoce na području cele Republike, prevashodno kroz objektivan i pravovremeni pristup u prenosu informacija, kroz sopstvenu produkciju programskih sadržaja kao dokaz ukupnih proizvodnih mogućnosti i raznovrsnost ponuđenih programskih žanrova na način da se zadovolje potrebe najšireg auditorijuma i ojača medijski pluralizam“ (str. 83-84). Zatim su navedeni posebni kvaliteti odabranih TV stanica, pa je rečeno da, „kada je reč o TV PINK, Savet je prilikom odlučivanja, kao odlučnu činjenicu istakao izraziti potencijal za proizvodnju sopstvenog filmskog, igranog i najavljenog kulturno-umetničkog programa. Kod odluke za izdavanje dozvole za Nacionalna Happy TV, Savet je imao u vidu slojevitost najavljene produkcije informativnog žanra, dok je kod PRVA naročito cenio potencijal dokumentarnog programa, a kod TV B92 naučno-obrazovnog programa i dečijeg programa i programa za maloletnike“. Nadalje, Savet je zaključio da će dobitnici frekvencija „u narednom periodu dodatno unaprediti postojeći program, baviti se važnim društvenim pitanjima, raditi na zaštiti medijskog pluralizma i biti otvoreni za različita mišljenja, argumente i ideje u cilju podsticanja najšireg društvenog dijaloga i doprineti daljem unapređenju medijskih standarda u oblasti informisanja, kulture i obrazovanja“. Najzad, „Savet je, prilikom odlučivanja, imao u vidu i da je razliku u donošenju odluke dala i činjenica prethodnog rada (odnosno pružanja medijske usluge) navedena 4 podnosioca“ (str. 84).
Bilo kome ko je živeo u Srbiji u prethodnom periodu i ko je i u najmanjoj mogućoj meri bio upućen u programski sadržaj i način rada 4 izabrane televizijske stanice, ponuđeno „obrazloženje“ Saveta REM-a predstavlja ništa manje no uvredu za zdrav razum. Jer, kako drugačije okarakterisati to što se „objektivan i pravovremeni pristup u prenosu informacija“ dovodi u vezu sa TV stanicama na kojima građani ništa nisu mogli da čuju o Savamali, Krušiku, Jovanjici, Doljevcu; kako pojmiti to što se „zaštita medijskog pluralizma i otvorenost za različita mišljenja“ povezuje sa medijima na kojima su, sve do obaveznog izbornog predstavljanja, predstavnici opozicije „gostovali“ jedino u svojstvu javnih meta za odstrel; kako razumeti pohvalu „ukupnih proizvodnih mogućnosti“ ovih televizija, do kao otvoreni poziv na još veću količinu rijaliti programskog sadržaja; kako „unapređenje medijskih standarda u oblasti informisanja, kulture i obrazovanja“ dovesti u vezu sa televizijama koje su poligon za njihove vlasnike, glavne i odgovorne urednike, novinare i goste za uličarski jezik mržnje prema neistomišljenicima (vidi na primer ovde, ovde i ovde); najzad, kako shvatiti tvrdnju „da je razliku u donošenju odluke dala i činjenica prethodnog rada“ ako je od 2014. godine sâm REM najviše mera izrekao upravo nagrađenim medijima – Pinku 3 opomene i 5 upozorenja; Hepiju 6 opomena, 14 upozorenja i 3 privremene zabrane; Prvoj 2 opomene, 3 upozorenja i 1 privremena zabrana.
S obzirom na autonomni pravni položaj i znatna ovlašćenja, REM bi trebalo da ima ulogu krajnje institucionalne brane ustoličenju režima „informacione autokratije“ u Srbiji. U stvarnosti, međutim, to telo čini sve što je u njegovoj moći da u medijskoj sferi zacementira lični režim Aleksandra Vučića. Analiza julske odluke o dodeli nacionalnih frekvencija to nedvosmisleno potvrđuje. Ona takođe i otkriva da REM ne zadovoljava nijedan od napred navedena dva kriterijuma za legitimno vršenje poverene javne vlasti. Stoga, umesto nezavisne kontrolne institucije, koja funkcioniše kao deo svojevrsne četvrte grane vlasti, u Srbiji imamo medijsko regulatorno telo koje obezbeđuje formalnopravno pokriće za medijski monopol vladajućeg predsednika. Najkraće rečeno, REM je jedan od stubova srpske „informacione autokratije“.
BONUS VIDEO: Marinika Tepić_ Za koga se čuva peta nacionalna frekvencija
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
