25
Ako pažljivije pogledamo našu istoriju, primetićemo da je konvertitstvo jedini istorijski kontinum koji je neosporiv. Ima različite pojavne oblike i forme, neretko je otvoreno, banalano, primitivno, ređe ukrašeno suptilnošću duha, kontekstualizacijom, mimikrijom i prelaznim formama koje zbunjuju. Premda uvek sadrži vrednosne i moralizatorske delove, konvertitstvo nikada nije posledica ideoloških ubeđenja, već ličnog interesa, dok je pretpostavka njegovog zadovoljenja legitimizacija predstavnika vlasti i njihovih politika uz svesrdnu pomoć onih koji imaju pristup javnom prostoru i simbolički kapital.
Sa usložnjavanjem društveno-političkih kriza raste broj i značaj konvertita i refleksivnost njihovog delanja, bilo da je reč o vlastitim i interesima vlasti, bilo da se radi o devastaciji društva.
Nemaju svi konvertiti jednak značaj. Neki ostaju u rangu najobičnijih satrapa kupeći mrvice sa poda koje im vlast baca, dok neki dobijaju nameštenja, novac, društvene privilegije, oročenu, doziranu i kontrolisanu moć. Sastavni su deo svakog društva, nekako univerzalni, nadistorijski i uvek potrebni. Lako potkupljivi, agresivni, spremni na kooperaciju, neophodni svakoj vlasti, kod nas su se poslednjih deset godina toliko umnožili da im se ne zna broj.
Stvoreni su strukturalni preduslovi za njihovo delovanje koje je tehnički i organizaciono gotovo besprekorno. Imaju sledbenike, medije, institute, univerzitete, sinekure, privilegije i moć. Za najupotrebljivije i najbahatije se od novca poreskih obaveznika osnivaju nove instutucije ustrojene kao „progresivne“ privatne prćije. Recept je jednostavan – što manji legitimitet vlasti to više konvertita.
U nakani da je ponizi i uništi vlast se okomila na kulturu, znajući da je ona preduslov postojanja čoveka, jer ga humanizuje, odvaja od životinjske horde i čini društvenim bićem, ali i to da se u kulturi artikulišu društvene promene. Taj posao ne mogu svršiti samo rezanjem budžeta i nepravednom raspodelom sitnine, već se mora uništiti supstanca, „sociološka imaginacija“, ne samo kritična misao, već i misao kao takva.
Budući da to nije baš lak posao, socijalni inženjering se pored svih metoda počinje koristi i blagotvorne usluge konvertita. Istorija civilizacije je prepuna etičkog nesklada između velikih dela velikih umetnika i njihove sveukupne uloge u društvu koji se kreće od statusa umetnika kao dvorske lude u Srednjem veku do propagandne uloge uvijene u dorasle estetske okvire za vreme nacizma, preko pasivizujuće funkcije masovne kulture u socijalizmu, sve do današnjeg, postmodernog doba sa diverzifikovanim, fragmentarnim i fluidnim formama kada kontradikcija postaje dominantna logička zakonomernost.
U današnjem vremenu kao normalno je moguće da feministkinja borbu protiv patrijarhata vodi sa mizoginim, konzervativnim nasilnicma, da se prezire seksualno nasilje i manijake, ali selektivno, da pacifistkinja sarađuje sa ratnim huškačima, vinovnicima rata, ratnih i zločina protiv čovečnosti, da antifašistkinja koja prezire nacionalizam bude u zagrljaju sa eklatantnim šovinistima, da borkinja za slobodu, ljudska i LGBT prava izgrađuje odnos poštovanja sa homofobima koji bi slobodu i ljudska prava ukinuli i normativno, samo da mogu.
Moguće je i promovisati pomirenje u regionu sa onima koji bi ubili sto muslimana za jednog Srbina, biti zagovornica opšteg interesa, dok se javna dobra koriste u privatne svrhe, prezirati totalitarizme, ali se ne osvrtati dok pogađaju druge (…).
Kod nas je takvu ulogu preuzela profesorka univerziteta na prvoj liniji odbrane humanističkih vrednosti, uspešna dramska spisateljica koja poslednjih godina piše dramu svog života i nekada cenjena Biljana Srbljanović. Problem sa Biljanom Srbljanović se ne sastoji u njenom konvertitstvu, lukrativnosti, oportunizmu, neetičnosti, ni u tome se oni koji su je voleli i poštovani osećaju povređeno i izdano, pa ni to što je ogrnuta plaštom nekadašnje glasnogovornice slobodne i progresivne misli zapala u ropstvo, ta bruka i sramota se tiču jedino i isključivo nje (njena sramota njen problem), već u tome što kao javna ličnost truje javni prostor relativizujući sve do krajnih granica, produbljujući nepoverenje kako bi se Vučićeve pozicije moći zacementirale dok ona ceo kontekst čini šarenijim i površinski prihatljivijim, ikao svi znamo gde bivstvuje patologija i zlo, ali ih celo društvo teže i nedovoljno primećuje zahvaljujući Srbljanovićki i inim poltronima.
Na taj način se zatvara krug nemogućnosti društvenih promena, a naš osnovni problem više ne bivaju uzurpatori države, manijaci, fašisti, lopovi i ostali ljudski otpad, već oni koji ih omogućavaju dajući im legitimitet zaluđujući građane.
Na veliku žalost svih nas, Biljana Srbljanović je tim retrogradnim procesima dala veliki doprinos, umesto da sledi plemenitu ulogu svoje profesije, afirmišući obavezujuće i najvažnije načelo univerzitetske zajednice utemeljeno na svesti o javnoj misiji, zaštiti javnog interesa, službi društvu, kulturi i istoriji za dobrobit savremenika i generacija koje dolaze.
BONUS VIDEO: BIljana Srbljanović o tome zašto verujemo antivakserima, i kako se nositi sa pretnjama
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
