Piše Ivan Mrđen: The best of Mrdjen

Društvo 20. maj. 202107:00
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Dok smo obojica imali svakodnevne objave u „Blicu“ ponekad bih zavideo mom prijatelju Marku Somborcu, ali ne zbog toga što je dobio Nagradu grada Beograda za novinarstvo tri godine pre mene ili što su njegovi stripovi i on lično dostigli mnogo veću popularnost. Valjda i zbog toga je Marko mogao, kad ode na odmor, da ostavi izbor svojih pređašnjih radova i da to pod oznakom „The best of Somborac“ bude podjednako i atraktivno i aktuelno.

Istovremeno sam se ja, misleći da će zemlja prestati da se okreće ako ne bude mog novog zapisa, javljao i iz Bugarske, i iz Grčke, i iz Australije, a iz kompleta knjiga sa tim komentarima, koje sam ovih dana poklonio mojim zetovima Saši Marinkoviću i Svetozaru Dediću, vidim da sam to činio i prilikom prethodnih boravaka ovde na Crnogorskom primorju. Danas ću pokušati, pomalo i kao „probni balon“ za neke nastupajuće situacije da se izvadim sa tematskim izborom „The best of Mrdjen“, mada mi za to i ne treba nikakav alibi, jer je na današnji dan 20. maja 2012. godine sve ovo počelo.

* * *

Ponedeljak 21. maj 2012: Ko se danas probudi kao predsednik Srbije – teško da će imati vremena i živaca da posluša mudre reči Meše Selimovića da postoje tri velike strasti – alkohol, kocka i vlast. “Od prve dvije se nekako može izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik (…). Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je ljepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo” – napisao je Meša, ali šteta je što to niko nije mogao da kaže i onome ko se danas neće probuditi kao predsednik.

* * *

Utorak 25. februar 2014: Izgleda da Boris Tadić nije promenio savetnike, koji su mu ozbiljno pomogli da izgubi u drugom krugu predsedničkih izbora 20. maja 2012. godine. Dvadesetak meseci kasnije eto njega opet na bilbordima, ali na sasvim pogrešnom mestu, s desne strane, zagledanog u – ništa, dok mu je slogan “Vizija za Srbiju” ispisan iza leđa. Ne treba mnogo marketinške pismenosti da se ovakva kompozicija shvati kao podsvesni izraz surove realnosti: Bilo pa prošlo! I vizija i hadžija!

* * *

Foto: Privatna arhiva

Četvrtak 27. februar 2014: Baš me briga za vaše izbore, kampanje i slogane, ja znam u čiju budućnost verujem, ja znam ko su pravi ljudi u Beogradu, znam kome verujem, znam za koga vredi da živim i radim, znam čije vreme je baš danas, znam za koga je moje srce na staroj adresi…

Mirino i moje najmlađe unuče, gospođica Dunja Živanović, danas puni dve godine, a ja na svim tim bilbordima i reklamama ne vidim baš ništa što bi moglo da se poveže sa makar pristojnom rođendanskom čestitkom. Kao da nam tek sada postaje jasno da se 20. maja 2012. godine, kad smo je sa nepuna tri meseca poveli na glasanje, nije ukakila samo ona!

* * *

Sreda 9. april 2014: Priča se da će Borisu Tadiću, za pomoć oko osnivanja stranke, glupo izgubljenih predsedničkih izbora 2012. godine i ovogodišnje razbucavanje žutih demokrata – biti ponuđena funkcija koju neće moći da odbije. Počasni predsednik SNS!

* * *

Sreda 16. mart 2016: Zamerili mi neki što sam napisao da je Boris Tadić prošle subote u šetnju u čast Zorana Đinđića pošao u starom kaputu. Možda je kaput i nešto noviji, ali ono što mi je u tom trenutku palo na pamet je stara jevrejska poslovica: “Od uspeha do neuspeha deli nas samo jedan korak. Od neuspeha do uspeha deli nas dugačak put.” Kad vidimo ko sve i u koliko kolona ide na ovogodišnje izbore, a da je ponikao ispod Zoranovog kaputa, čini mi se aktuelnom i jedna sjajna misao Marka Tvena: “Ponekad se pitam da li se politikom bave pametni ljudi koji nas zezaju ili hrpa kretena koji misle ozbiljno.”

* * *

Četvrtak 7. april 2016: O onoj igri iz popularnog kviza „Slagalica“, kad se od nasumično izabranih slova traži najduža smislena reč, razmišljam od kako sam na Bulevaru kralja Aleksandra ugledao poruku sa bilborda: ČEDA, BORIS, ČANAK! Moj cenjeni kolega Marko Somborac juče je to sjajno objasnio u svom stripu, pokazavši da društvo pod rednim brojem sedam nema više šta drugo da ponudi osim sopstvene predstave o sopstvenoj važnosti. To, na svoj način, potvrđuje i najduža reč koju sam uspeo da sastavim od njihovih (pre)cenjenih imena – BESKONAČARI (11 slova), mada mislim da bi mi komisija „Slagalice“ priznala i izraz sa svih 14: KORAČA BAČENI DS!

* * *

Utorak 20. jun 2017: Dr Dragoljub Mićunović, prvi predsednik Demokratske stranke, svojevremeno je (kako je to ispričao u intervjuu za “Blic”) napravio listu saveta pod naslovom “Umeće vladanja“ i dao je tadašnjem predsedniku države Borisu Tadiću, koji je ujedno bio i predsednik DS i “šef” tadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću, da je zakači u kupatilo i kad god se brije, da baci pogled na nju. A prvi deda Mićunov savet je glasio: “U trenutku najveće slave i moći vladar je u najvećoj mogućoj opasnosti. Ta opasnost je on sam jer počinje da veruje da zna sve, da može sve i da sme sve. Nema toga ko to može.“ Istorija je pokazala da je Boris Tadić negde početkom druge decenije ovog veka prestao da se – brije!

* * *

I za kraj, ponedeljak 20. maj 2019: Na današnji dan pre sedam godina održan je drugi krug predsedničkih izbora, posle kojih je počelo ovo „zlatno doba“, što želim da „čestitam“ svim „belolistićarima“ i „ju-ju“ komentatorima, koji i posle svega što nas je snašlo „cepaju svaku opozicionu dlaku načetvoro“, kako je to ovih dana rekao dramski pisac Siniša Kovačević. Posebnu „zahvalnost“ dugujemo dotadašnjem predsedniku Republike, o čijoj će se političkoj kratkovidosti pričati sve više kako nam bude sve teža ova „milina, od koje se ne m’re dihati“…
Objavio sam čitavu knjigu pod naslovom „Sa Tadića na Vučića“ („MostArt“, Zemun, 2016.), ali mi je tek sada jasno da je i sve ovo što nam se dogodilo i sve što je prethodilo tom 20. maju 2012. godine rezultat istog shvatanja države kao „postizbornog, ratnog plena“, kad se privatizuju sve njene poluge i ingerencije. Možda u ono vreme nije bilo baš toliko marginalizovanih i neostvarenih osoba dignutih na nivo sopstvenih nesposobnosti, koliko ih danas trpimo na svim nivoima vlasti, ali se i od njih nije tražilo ništa drugo osim slepe poslušnosti i slavljenja lika i dela!

Komentari

Vaš komentar