Piše Ivan Mrđen: Petoro dobrih ljudi

Tom prilikom sam, više kao poželjan profil nego što sam mislio da bi on lično pristao, pomenuo profesora u penziji, doktora nauka Petra Đukića. Pre 66 godina rođen u Arilju, odrastao u Užicu, širom Srbije poznat kao planinar, Beograđanin u pravom smislu, iškolovao najmanje četrdeset generacija studenata na Tehnološkom fakultetu, ugledan ekonomista, sjajan publicista, borac za zaštitu prirode, kao naučnik poštovan i na Zapadu i u ostatku sveta, stranački neokaljan, divan suprug, otac i deda…“Njemu niko ništa ne može, osim jednog koji se usudio da proba”, podsetio sam juče na sjajan aforizam Radivoja Bojičića, koji nas vraća na pitanje svih pitanja – kako da ovdašnja opozicija brzo pronađe zajedničkog protivkandidata repelcovanom predsedniku svega ovoga? Moj je odgovor: Ovi ovakvi nikako!Može li se bez njih i mimo njih? Moj je odgovor: Može! Na to je našem portalu pre dva dana sjajno ukazao pulmolog dr Dejan Žujović: Ne čekati Mesiju, ne čekati nikoga, već se usuditi i pokušati!Prvog dana januara 2016. godine Rambo Amadeus je objavio jedan od njegovih najviše citiranih zapisa: “Čini mi se da najviše stvari u mom životu ipak više zavisi od mene, nego od okolnosti. Okolnosti treba stvarati, njegovati privatne i poslovne odnose sa ljudima, čuvati zdravlje i živce, biti vrijedan i strpljiv. Ljudi se žale kako je ‘loše vrijeme, loš ambijent’ zaboravljajući da vrijeme i ambijent stvaraju sami ljudi.”On je tada postavio svoju čuvenu računicu, koja počinje tako što će svako od nas u tri dana dobro razmisliti i odabrati samo dve osobe sa kojima će urediti odnose na bazi punog poverenja i poštovanja, da bi po progresiji dva, četiri, osam, šesnaest… izračunao kako bi posle 72 dana više od 16 miliona ljudi “uspotavilo kvalitetne veze, praktično čitav region bi se za kratko vrijeme pretvorio u kvalitetno društvo, puno uzajamnog povjerenja”.Osnovna greška ovakvih računica je što stalno ispod radara ostaju oni koji su nešto već učinili, jer onda brojke rastu još brže. Uzmimo, na primer, da petoro dobrih ljudi pošalje predlog za nekog novog, sada apsolutno nepoznatog, ali svima veoma prihvatljivog predsedničkog kandidata samo na po dve adrese svojih prijatelja ili pratilaca na društvenim mrežama. Uz njih petoro to je već petnaestoro, a ako ovih deset novih uključe po dvoje, već drugog dana imamo ukupno 35 “sigurnih glasova”.Dalje, progresija ide ovako: Treći dan, 40 novih, ukupno 75; četvrti dan, 80 novih, ukupno 155; peti dan, 160 novih, ukupno 315; šesti dan, 320 novih, ukupno 635; sedmi dan, 640 novih, ukupno 1.275; osmi dan, 1.280 novih, ukupno 2.555; deveti dan, 2.560 novih, ukupno 5.115; deseti dan, 5.120 novih, ukupno 10.235 potpisa za “ničijeg kandidata”…To je dovoljno za taj početni posao, čime bi se koliko toliko taj “novi čovek” učinio poznatim, a ako bi se nastavilo sa širenjem ove mrežne podrške, posle samo dve nedelje imali bismo: četrnaesti dan, 81.920 novih, ukupno 163.835 pristalica!Matematika je matematika, život je, naravno, nešto sasvim drugo. Tu su brojke daleko surovije, jer ako za samo dva sata ponosni ministar konstatuje da se više od 540.000 punoletnih građana (dakle, bez ozloglašenih penzionera koje svi pljuju kao glavne oslonce režima) prijavilo za 30 plus 30 evra, ko će još da misli o tamo nekom “nepoznatom profesoru” i zaludnim planinarima kojima se on sviđa.“Ljudi za svoje neuspehe uvek krive prilike i okolnosti”, napisao je Džordž Bernard Šo (1856-1950), koji je poživeo dovoljno dugo da vidi kako su uspeli samo oni koji su se usudili! To nas opet vraća na onih petoro dobrih ljudi, koji će kad tad morati makar da nešto pokušaju…