Piše Ivan Mrđen: Nije baš jubilej, ali...

Počelo je slučajno, kako i inače biva u životu. Uređivao sam tog proleća beogradski dodatak „Blica“, na čijoj prvoj strani smo objavljivali sliku urednika i poziv opšte prakse „ako imate neki problem, javite se na broj...“, da bih u ponedeljak 26. aprila 2004. napisao: „Danas je četvrti rođendan moje unuke Tamare, tako da se neću javljati na broj...“Čitaocima se to dopalo, pa sam narednih dana svoje „ćoše“ počeo da koristim za kratke zapise, gotovo aforizme, ali i lične i porodične „vesti“. Mic po mic, reč po reč, rečenica po rečenica, a i broj unučića se neprestano povećavao, stigosmo do toga da mi je ponekad i čitav stubac bio mali. Tako sam postao kolumnista...I tako sve do 4. maja 2020. kad sam, posle punih 16 godina i osam dana, sopstveni „lik i delo“ preneo na ovaj portal. Sve te komentare sačuvao sam i objavio u četiri knjige: „Sa Beogradom na ja“ (2004-2010), „Sa Vučića na Tadića“ (2011-2013), „Sa nadom u malo sutra“ (2014-2017) i „Sa mnom više nema šale“ (2018-2020).„Možda si se ti trudio da budeš duhovit, ali ovo deluje baš ozbiljno“, rekao mi je prošle srede kolega Dragan Bisenić, koji je naručio čitav komplet, jer je u vreme objavljivanja prethodnih knjiga bio ambasador Srbije u Egiptu.O mojim knjigama, što kao recenzenti, što kao predgovordžije za pojedine godine pisala je baš reprezentativna ekipa mojih prijatelja i kolega: Raša Popov (1933-2017), Dušan Radulović, Stojan Drčelić, Slaviša Lekić, Bojan Ljubenović, Radivoje Bojičić, Zoran Nikolić „Zozon“, Ranko Pivljanin, dr Dušanka Stevović Gojgić, Slobodan Đukić, Seška Stanojlović i Aleksandar Stojadinović.Ovaj potonji, kao najmlađi u tom časnom društvu, morao je da primeti:„Sa srpskim penzionerom Ivanom Mrđenom, koji u 71. godini uspeva da nađe bolje novinarske uslove za rad, nema šale.“ Te „bolje uslove“ sam, svakako, pronašao na ovom portalu, prvenstveno u smislu da mogu neometano da pišem u skladu sa svojim profesionalnim, političkim, ljudskim i porodičnim uverenjima, što se, nadam se, može videti iz do sada objavljenih 308 komentara, članaka, pa i reportaža, čiji je prvi deo naslova „Piše Ivan Mrđen:“.Gostovao sam juče na N1 televiziji i u razgovoru sa koleginicom Natašom Miljković predstavio svoje knjige (osim ovih samizdata sa tekstovima iz „Blica“, upravo je „Prometej“ iz Novog Sada objavio i moj roman „Koverat Ane Zonai“), pa sam rekao da se nadam i radujem skorom povratku na novinski papir. Sa već dva puta pomenutim kolegom Drčelićem dogovorio sam se da u novinama „Nova“ budu objavljivani i ovi moji komentari, zbog čega ću opet morati da vodim računa o njihovoj dužini...Na radost moje prijateljice Vere Vučković, taze penzionerke, koja je navikla svog supruga Milana da mu svako jutro čita moje tekstove, sve što imam da kažem moraće da stane u 3.100 karaktera. To je lakši deo posla, mnogo je teži onaj koji ima moj prijatelj Veselin Simonović da u zemlji Srbiji ugovori kvalitetno, sigurno i bezbedno štampanje novih novina.Iz prethodnog doba ostala je tradicija da svakog 26. aprila moram da pomenem Mirino i moje najstarije unuče, danas već 21-godišnju gospođicu Tamaru Janjić, zadnja pošta Melburn, Australija. Tako sam dan uoči njenog 15. rođendana, u subotu 25. aprila 2015. napisao: „Komentare na ovom mestu počeo sam da pišem u ponedeljak 26. aprila 2004. godine, na četvrti rođendan Mirinog i mog najstarijeg unučeta Tamare. Ne mogu da opišem koliko mi je drago što ću biti u prilici da joj sutra lično čestitam 15. rođendan, zbog čega sam prevalio samo nekih 15.000 kilometara, od Beograda do Melburna. Da bi se podiglo jedno dete potrebno je čitavo selo, tako glasi stara afrička izreka. Da bi stasalo devojče poput naše Taše izgleda da je potreban čitav svet!“