„Izvinite, gospodine...“. „Nisam Vam ja gospodin, a vama, vidim stariji ste, mogu da budem samo drug.“ „Dobro, prijatelju, da li je ono što se vidi u borovoj šumi Titova vila...“. „Nekad bila, i Titova, i vila.“ „Pitamo, jer nam deluje nekako upropašćeno...“. „E, to je bila veća umetnost upropastiti nego sačuvati!“

Tako nekako izgledao je prekjučerašnji razgovor moje Mire sa postarijim stanovnikom Igala u parku ispod nekadašnje rezidencije Josipa Broza Tita. Sa te strane gledano, zaista vila „Galeb“ deluje ruinirano, iako su do pre dve godine turistički poslenici Herceg Novog tvrdili da ostvaruju solidne prihode od turista, koji žele da vide prostorije u kojima je „najveći sin naših naroda i narodnosti“ boravio ukupno četiri puta.

Sagrađena je 1976. godine nakon prve Titove posete ovom gradu, a jedan od glavnih razloga gradnje bilo je upravo banjsko lečilište i klima koji su u velikoj meri uticali na poboljšanje Titovog zdravstvenog stanja. Vilu je projektovao Milorad Petijević, arhitekta iz Herceg Novog, a izgrađena je za svega šest meseci na površini od oko 5.500 kvadrata.

Na četiri nivoa nalazi se nekoliko apartmana za goste, konferencijska sala, Titov radni kabinet, restoranska sala, blatne i biserne kade, bazen sa mineralnom vodom, kao i apartmani Josipa Broza Tita i njegove supruge Jovanke koji svakako predstavljaju najluksuzniji deo vile. Okružena je veliki parkom koji se prostire na površini od 75.000 kvadrata, gde je zasađena borova šuma, ali i brižljivo odabrano i negovano mediteransko bilje, što je čitav kompleks uspešno čuvalo i od znatiželjnih pogleda i od saobraćajne buke.

Vila je formalno bila u sastavu Instituta „Dr Simo Milošević“, koji je upravo u „postupku privatizacije“, tako da svoj sadašnji nereprezentativni izgled donekle duguje i toj činjenici.

Za istoriju je ostalo da je Josip Broz u vili boravio za vreme zemljotresa koji je 15. aprila 1979. pogodio Crnogorsko primorje, ali i da je tu održan jedan od poslednjih sastanaka u cilju da se spreči tektonski raspad njegove države. 16. septembra 1991. godine lord Karington je tu u ime međunarodne zajednice razgovarao sa predsednicima Srbije i Hrvatske Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom, i tadašnjim vojnim vrhom u liku generala Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića.

U to vreme rat je već bio počeo, ali u njemu još nije učestvovala Crna Gora. Vođene su bitke između jugoslovenske armije i novoosnovane hrvatske vojske oko Vukovara, u Baniji, oko pojedinih garnizona JNA u Hrvatskoj i sporadični manji okršaji u predjelu Dubrovnika i Neretve. Cilj tog sastanka u Igalu bio je da se prekinu ratna dejstva i da se pregovorima nastavi dijalog o budućoj sudbini Jugoslavije.

„Pregovori su održani u velikoj sali Titove rezidencije za malim stolom koji nije konferencijski već služi za čekanje i pijenje kafe. Nijesam učestvovao u razgovorima nego sjedio za susjednim stolom i pratio petočasovno prepiranje. Na moje veliko zaprepaštenje ustanovio sam da su oba prisutna generala obične sluge Slobodana Miloševića, da mu se ulizuju i da potvrđuju sve ono što on kaže“, izjavio je mnogo godina kasnije pred Haškim tribunalom Nikola Samardžić, koji je u ime crnogorskih vlasti bio domaćin ovog samita.

Nekoliko meseci kasnije vilu je zakupio izvesni Ken Stanojević, navodno američki biznismen, koji je tu okupljao šaroliko društvo, pod izgovorom da obezbeđuje nekoliko stotina miliona dolara za izgradnju marine na Velikoj plaži u Ulcinju. Medijski deo priče vodio je legendarni Bane Vukašinović, pa sam se i ja, tada kao direktor „Borbe“, dva puta našao u vili, jednom čak u „Kardeljevom apartmanu“.

U septembru 1992. bio sam nazočan grandioznom maskenbalu, na koji je svratio i Milo Đukanović sa svitom, a za sva vremena zapamtio sam da je izuzetno vesela bila tadašnja „srpska majka“ Dafina Milanović, iako su samo nekoliko sedmica pre toga u Mađarskoj poginuli njen muž, sin i ćerka. „Ova se maskirala u Dafinu“, rekao sam tadašnjoj gradonačelnici Beograda Slobodanki Gruden, sa kojom sam sedeo za stolom.

Stanojević se početkom 1993. „povukao iz posla“, istini za volju uredno je platio svoj kratkotrajni izlet u ovdašnji „džet set“, a ovih dana čitam da se o ulcinjskoj marini još prave planovi…

Početkom 2005. godine vila „Galeb“ je izdata agenciji „Travel“ privatnika Krsta Markovića, koji je nekoliko godina ubirao dobar profit zahvaljujući ruskim turistima. Svakog leta Rusi nagrnu u Titove odaje i kabinete, pisali su u to vreme crnogorski mediji, a neki se i okupaju u prostranim kupatilima i velikom bazenu, skoro olimpijskih dimenzija. Vole, ruski turisti makar na trenutak da prilegnu na Titove jastuke ili zasednu za njegov radni sto!

Ispada tako da je naknadna istorija ovog objekta na neki način ispratila sve periode u kojima je na ovim našim prostorima bilo svega osim pameti.