Piše Ivan Mrđen: Doći će sve na svoje mesto

Ispred tunela na ulazu u Herceg Novi, na parčetu pravog širokog koloseka, stoji plavi vagon sa oznakom „Jugoslovenske železnice“, pretvoren u restoran. Moja Mira i ja nismo odoleli da tu popijemo kafu, pošto smo prve godine naše veze i prve mesece našeg braka proveli u starom poštanskom vagonu, prebačenom još početkom šezdesetih godina prošlog veka na plac broj 22 u Ulici Petra Lekovića na Banovom brdu.

Prirodno, priča nam se vrtela između uspomena na dane kad nismo imali ništa a mislili smo da ćemo stvoriti sve i za naše godine sasvim prirodnog svođenja računa koliko smo uspeli u ostvarivanju svojih nada i snova. Mada, ruku na srce, i da nismo bili na za nas dvoje toliko nostalgičnom mestu, takve razgovore sve češće vodimo, uglavnom zadovoljni što je mnogo toga došlo na svoje mesto.

„Doći će sve na svoje mesto“ je naša porodična mantra, skovana u vreme kad je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina studirala u Americi. Zbog bombardovanja u proleće 1999. nije mogla da se vrati kući, pa smo mi, uz ogromne napore i pomoć prijatelja nekako uspevali da joj tamo produžimo boravak, a ja sam i nju i samog sebe hrabrio takvom porukom na kraju svakog elektronskog pisma.

Izgleda da sam u tome preterao, jer je ona, kad joj se pružila prilika za besplatno tetoviranje, skraćenicu DSNSM ovekovečila na svojim leđima (uz malo popravljanje naše prijateljice Milice Vučković). Kasnije su ista slova istetovirana i na ramenima Marininih sestara Milene i Maje, a već pomenuta Milica je to izbockala i našem najstarijim unučetu, sada 21-godišnjoj Tamari.

Nisam baš siguran da je slučajno, ima nečeg u toj formuli za prevladavanje životnih teškoća, jer je, dok smo se nas dvoje nameštali da nas ispred plavog vagona uslika ljubazni konobar, iz Dubaija stigla Marinina poruka da su je iz biznis grupe „Builds Dubai“ pozvali da bude jedan od pet članova Izvršnog komiteta, koji su u stalnom kontaktu a jednom u devet nedelja se okupe negde na ručak.

„Današnji susret je doktor koji je osnivač ove grupe organizovao u prelepom restoranu najpoznatijeg golf kluba. Kako se nisam snašla da pronađem prečicu išla sam okolo i prošla kroz Sport city i pored stanice na kojoj sam u početku mog boravka ovde čekala autobus da idem na posao. Šest godina kasnije džipom idem na ručak u otmeni golf klub, sedim sa trojicom jako uspešnih biznismena koji su, posle kraće razmene mišljenja o ovome što se događa u Palestini, ipak je ovo Srednji Istok, u jednom momentu počeli da pričaju o boji pločica u bazenima, ko ima koju boju, nešto vezano za temperaturu i održavanje, da li su pločice antiklizne ili nisu… A ja sedim i razmišljam kako je ovaj život nepredvidiv, ko zna, možda ću za pet, šest godina i ja pričati o pločicama u svom bazenu… U životu izgleda sve dođe na svoje mesto, eto!“

Ko ne zna, Sport city nije baš na listi najreprezentativnijih četvrti u Dubaiju, a bez Marinine dozvole ne bih smeo da prepričavam detalje koliko se ona namučila u početku svoje karijere u toj svetskoj metropoli. Mogu samo da istaknem da sve što je ona u međuvremenu napravila na ličnom i profesionalnom planu više nego opravdava slova sa njenih leđa.