Piše Ivan Mrđen: Zemunac kakvog više nema

Društvo 04. feb. 202107:00 > 20:01
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Znate onaj stari vic, kad razgovaraju dva momka, pa će jedan: „Brate, kako se ranije zvao Munze?“ „Taurunum“, reče drugi. „Ma, jok!“ „Malevila“, odnekud se pojavi i to problematično ime. „Ma, jok!“ „Pa, kako?!“ „Zemun, brate, Zemun!“

Sa beogradskog Novog groblja juče je ispraćen u legendu Petar Alivojvodić (1944-2021), jedan od Zemunaca kakvih više nema, „učesnik i svedok jednog iščezlog doba“ (kako je to svojevremeno primetila književnica Branka Konstantinović Gajović).

„Postojale su razne definicije Zemunca, među kojima se ističe ona da je to ’stanje duha’. Ovo tumačenje uspelo je da potisne predrasude o ’rođenim, čistokrivnim i pedigriranim Zemuncima’. Po toj teoriji je dovoljno biti rođen u Zemunu. Ali, na taj način, po rođenju, Zemunci su i golubovi, mačke i ostale domaće životinje, što svakako nije dovoljno za časni naziv ’Zemunca’, koji neki doživljavaju i kao svojevrsnu titulu“, napisao je pre dvadeset godina Dragan Stojković, izdavač „Hronike za Zemun“.

Sarađujući u tom prvo mesečniku, pa nedeljnim novinama, od jeseni 2000. do kraja 2003. godine u više prilika sam se uverio da je Petar Alivojvodić jedan od onih Zemunaca koji su sačuvali duh grada na desnoj obali Dunava i od radikalske napasti, i od dosovske nebrige, i od mafijaških aktivnosti, koje odavno nisu za viceve…

„Od rođenja živeo je na Magistratskom trgu, u samom srcu Starog jezgra Zemuna. Bio je autentičan primer porodice doseljenika čiji su potomci postali veći Zemunci od nekih koji imaju višedecenijski zemunski pedigre. Školovao se u Zemunu, u OŠ ’Svetozar Miletić’, završio je Zemunsku gimnaziju. Radni vek je proveo u adiministraciji nekadašnje Samoupravne interesne zajednice socijalne i dečje zaštite, a posle raspada tog sistema sa suprugom Bogdankom je osnovao prvi privatni vrtić u Zemunu ’Zvončica’. Bio je jedan od osnivača i potpredsednik Saveza nezavisnih građana ZA ZEMUN“, nećete mi zameriti što sam ove osnovne podatke o Petru Alivojvodiću prepisao od mog prijatelja Dragana.

Dve činjenice iz njegovog života i rada posebno su istaknute ne samo ovih dana. Prva je višedecenijski Alivojvodićev staž u kulturno-umetničkom amaterizmu, prvo kao igrač pa sekretar KUD „Branko Radićević“, a potom i kao koreograf KUD „Industrija obuće“, o čemu trajno svedoči njegova knjiga „KUD Branko Radičević 1963-1996“, objavljena 2014. godine.

Nije slučajno što se period obuhvaćen u ovoj dragocenoj monografiji završava dve godine pre radikalskog proterivanja „radičevićevaca“ iz njihovih prostorija u centru grada, u zgradi koju pravi Zemunci i danas zovu „Crna maca“. Već 23 godine oni su podstanari, najduže u zgradi Evangelističke crkve na početku Ulice Tošin bunar. Sa tom „novom situacijom“ se Petar Alivojvodić (koji je sa Ljubomirom Rankovim i Milutinom Lukićem 1995. i 1996. organizovao međunarodnu Zemunsku smotru dečjeg folklora) nikad nije pomirio, a posebno je bio kivan na „DOS-ovce“ kojima nije bilo ni na kraj pameti da isprave ovu napravdu.

(Ali, kao što smo se uverili u poslednje dve godine kad se niko nije ni štrecnuo na sličnu sudbinu KUD „Branko Cvetković“ – folklor se više ne smatra duhovnim i kulturnim nasleđem. Za poštovanje tradicije dovoljno je samo prekrstiti se kad prođeš pored crkve…)

Drugi vid značajnog doprinosa Petra Alivojvodića je njegovo književno stvaralaštvo. Osim pomenute monografije, objavio je i knjigu pesama za decu „Prstenova razbrajalica“ (2016.) i zbirku sjajnih priča pod naslovom „Zemun koga više nema“ (2018. godine).

„Ova knjiga je osvrt na Zemun u 28 slika na gotovo skladan suživot domaćeg življa i doseljenika, suživot ljudi različitog nacionalnog i verskog porekla koji su se s vremenom stopili u zemunske stanovnike jedinstvenog mentaliteta, ljude ponosne na svoj grad otvoren za sve dobronamernike… Ona je zbir nasumice iznesenih zapažanja o nekadašnjem životu jednog grada koji svojom trpeljivošću umiruje i šarolikom ponudom aktivnosti udružuje domaće stanovništvo, a goste – posetioce, namernike, turiste, avanturiste i druge osvaja svojim zadivljujućim geografskim položajem, svojom višemilenijumskom istorijom, ali pre svega širinom duše, tolerancijom, svojim gostoprimstvom…“, rekla je Branka Konstantinović Gajović na promociji Alivojvodićeve knjige „Zemun koga više nema“.

„Svaki se život na kraju svodi na priču“, vele pesnici. Svojim kratkim pričama, koje izrastaju iz detalja, Petar Alivojvodić je oživeo jedan vremenom otet nam svet. Kad je Zemun bio samo to – Zemun! Da se vidi da je od našeg života, koji se osipa neverovatnom brzinom, ostalo nešto, makar kao uspomena. On je upamtio lepotu rodnog grada kojeg više nema, ali je odlučio da svoju doživljenu sliku čudesnog Zemuna drugima prenese kao zaveštanje jednog Zemunca kakvog više nema.

Komentari

Vaš komentar