Na Novom bežanijskom groblju pre šest dana sahranjen je Veselin Kovačević (1948-2020), nekadašnji direktor Sektora za poslove za poslove sa stanovništvom Privredne banke Beograd, iz svojih slavnijih dana mnogim Beograđanima poznate (i omiljene) kao “Sarajevska banka”.

Pre mesec dana napisao sam na ovom mestu da Veska nisu prepoznali, kad se pojavio na sahrani njegovog prijatelja, inače poznatog novinara “Večernjih novosti” Borislava Komada. Čovek koji je kao direktor sektora za poslove sa stanovništvom godinama imao razumevanje za minuse na mnogim tekućim računima, tražio najpovoljnije opcije za stambene kredite, dovodio svoje koleginice da dele plate, “izvode” i čekove u firmama njegovih prijatelja… imao je tu nesreću da je, iako i sam veoma bolestan, brinuo o bolesnoj supruzi, gotovo nepokretnoj. Uz sve to, kako mi rekoše, živeo je sa dve odrasle ćerke koje neće da rade, jedna ima i vanbračno dete koje je on čuvao dok ona danima skita…

Vest o smrti Veselina Kovačevića nije nigde objavljena, a moj novinarski “klasić” Mihailo Ješić (obojica smo primljeni za pripravnike u “Večernjim novostima 15. decembra 1973. godine) me je dan posle sahrane obavestio da “niko nije znao ni da je umro, a kamoli sahranjen” i dodao: “Ne znam ni gde, ni kako, ni zašto. Izvini, loše su vesti, ali i to je život.”

“Ješa” je pre izvesnog vremena objavio sjajnu priču o tome kako je, baš zahvaljujući Vesku, još tokom pripravničkog staža počeo da skreće pažnju na svoj novinarski talenat i umeće.
Sve je počelo tako što su našem mentoru, učitelju i prijatelju Branku Bosiću, legendarnom uredniku fotografije u “Večernjim novostima”, tadašnji direktor beogradske filijale PBS Miro Đurašković i Vesko Kovačević (njih trojica su se sastajali svakog petka na pasulju u restoranu Doma JNA) ispričali da je prilikom renoviranja predratne Zagrebačke banke u Knez Mihailovoj u podrumu pronađeno 40 čeličnih sefova, ali nije bilo ključeva.

Da bi ih otvoriti, u pomoć su pozvali miliciju, a tamo se neko setio jednog njihovog “klijenta”, koji je mogao da otvori svaki sef. Pozvali su ga, ali on je imao samo jedan uslov – da niko ne sme da bude pored njega dok “radi”. U prvih 39 sefova nije bilo ničeg vrednijeg, tek u poslednjem je našao ogromno bogatstvo u zlatu, brilijantima, srebru… I papirić na kome je stajalo samo prezime Dimitrijević.

Niko nije znao čije je to bogatstvo, niti kako da traže vlasnika, a i državi je više odgovaralo da nikad ne bude pronađen. Bosić je sve to ispričao isto veče u redakciji, a mladi novinar Mihailo Ješić je jedva sačekao jutro da krene u akciju. Prvo je obišao sve beogradske zlatare, pitajući za prezime Dimitrijević. Tek na kraju dana, mrtvom umornom, neki zlatar kod “Cvetkove pijace” mu je rekao da bi to mogao biti Dimitrije Dimitrijević, koji je pred onaj rat bio poznati zlatar, te da on misli da živi negde na moru.

Bez guglovanja, interneta, kompjutera i mobilnih telefona, Ješić se, grad po grad, pošta po pošta, raspitivao da li imaju pretplatnika Dimitrija Dimitrijevića. Uspeo je da ga pronađe u Kraljevici kod Rijeke, da bi, sa putnim nalogom “Večernjih novosti” već sledećeg dana avionom doputovao u Istru.

Dimitrijević mu je ispričao da je reč o bogatstvu beogradskih Jevreja, koji su mu pred rat i početkom nemačke okupacije poverili sve te dragocenosti na čuvanje:

“Sve sam čuvao u sefu u Zagrebačkoj banci u Knez Mihailovoj. Međutim, negde pred kraj rata uhapsili su i mene i bio sam do oslobođenja u zatvoru. Po završetku rata nove vlasti nisam smeo ni da pitam za zlato, odmah bi me uhapsili i sve zaplenili. Nažalost, niko od mojih prijatelja Jevreja se nije živ vratio iz logora, ja sam se odselio iz Beograda, na to zlato nisam ni mislio, računao sam da su ga komunisti već našli i konfiskovali.”

Dimitrijevićev advokat bio je čuveni Filota Fila, koji se baš tada odmarao u Opatiji, pa je iste večeri posavetovao Ješića: “Imaš dobru priču za novine, Dimitrije ionako ima bogatstvo i spasao se zatvora, najbolje mu je da sad ne talasa mnogo.”

“Imao sam priču koja će me proslaviti, bar na dan, dva, koliko i novine žive. Već narednog petka bio sam primljen u društvo koje se u Domu JNA okupljalo na pasulju i to mi je, kad sada razmišljam, bila najveća nagrada, što sam kao mlad novinar bio u društvu takvih ljudi”, tako je Mihailo Ješić završio ovo svoje sećanje na ono naše “zlatno doba”.

Nije baš uobičajeno, ali ja ću ovaj tekst završiti informacijom da je Veselin Kovačević sahranjen na Novom bežanijskom groblju, parcela 68D, grobno mesto 35. Nije sramota takvom čoveku otići i na sedam, i na četr’es dana!