Podeli
Foto: privatna arhiva

Tri decenije od pojave prvog broja nedeljnika „Vreme“ navršilo se juče, pa je ovo još jedna prilika da, uz nekoliko „amarkord“ sekvenci,  hvale vredan jubilej čestitam kolegama i prijateljima u redakciji, mnogobrojnim saradnicima i poštovaocima i, ne bez razloga, vernim čitaocima.

STOLICE: Za „Vreme“ sam prvi put čuo dva meseca pre tog ponedeljka 29. oktobra 1990. godine, kad mi je Dragoljub Žarković, tada kolega u „Borbi“, rekao da je prihvatio ponudu da bude među osnivačima, uz napomenu: „To je ozbiljan projekat., juče sam imao sastanak sa arhitektom i dizajnerkom enterijera oko toga kakve bih boje voleo da bude nameštaj u kancelariji“.

U martu 1993. kad sam imenovan za direktora NP „Vreme“ u prostorijama na sedmom spratu zgrade Instituta društvenih nauka zatekao sam nameštaj kao sa „garažne rasprodaje“, uz dvadesetak drvenih sedišta sa crvenim kožnim presvlakama, prethodno izbačenih iz bioskopa „Odeon“. Kad smo početkom iduće godine prešli u zgradu SOKOJ-a nabavili smo nešto pristojniji nameštaj, ali se jedan red tih „odeonskih relikvija“ nalazio u hodniku redakcije sve dok je boravila na toj adresi u Mišarskoj ulici.

O tome sam pisao povodom prethodnog jubileja, 29. oktobra 2010. godine, uz komentar: „Izgleda da urednici i novinari ovog uglednog nedeljnika nikad nisu imali gotovo ništa po svojoj meri i želji, osim samih novina!“

PREFERANS:  U Mišarskoj je preferans imao dugu tradiciju i nekoliko nivoa. O tome je kolega Uroš Komlenović (1964-2002) napisao sjajan tekst u kultnoj rubrici „Vreme uživanja“, pa delim njegovo mišljenje da su najbolji igrači bili Zoran Jeličić i Mita Boarov (kad bi svratio iz Novog Sada), a od mlađih bih još pridodao Mikija Radovića. Najuzbudljivije su bile i najviše publike privlačile partije u kojima su Žarković i Seška Stanojlović, inače oboje pomalo skloni hazardu i eksperimentisanju, do ludila dovodili strogog i pedantnog Predraga Koraksića „Koraksa“.

Kasnije sam imao čast da skoro pune dve godine umesto njega ja budem za glavnim stolom, pa se sećam da smo igrali i 11. septembra 2001. kad je stigla vest o napadima u Americi. Svi se uzbudili, ja pomislio da će glavni urednik i urednica rubrike Svet da odmah prionu na posao, a Žare kaže: „Da mi prvo završimo partiju, a posle ćemo već znati šta treba da uradimo!“

1993. GODINA: U redakciju „Vremena“ prvi put sam ušao u februaru 1993. nekoliko dana pre formalnog preuzimanja dužnosti direktora, baš u vreme kad se zaključivao broj čija je glavna tema bilo bekstvo Jezdimira Vasiljevića, osnivača piramidalne otimačine narodnih para „Jugoskandik“. Žare i ekipa su se mučili oko prve strane, da bi na kraju usvojili moj predlog glavnog naslova: „JEZDA OTIŠAO DAFINATIVNO“! (Za mlađe čitaoce, ovo nije slovna greška, već najava skorog kraha još poznatije takve prevare, čuvene „Dafiment banke“ tadašnje „srpske majke“ Dafine Milanović.)

Krajem te godine doživeo sam najveći aplauz u svom životu. „Vreme“ je tada štampao novosadski „Forum“, pa se malo nakupilo neplaćenih brojeva, ali sam čvrsto obećao da ću do 24. decembra doneti veći deo duga, u ukupnom iznosu od 10.000 nemačkih maraka. Tog dana u Srpskom narodnom pozorištu bila svečana akademija povodom neke okrugle godišnjice „Foruma“, sve sa govorima, filmovima iz slavne prošlosti, horom i foklorom, a u samoj firmi pravi, pravcati banket, jer su svi doneli ponešto od kuća, što za iće, što za piće…

I svečana akademija i banket bili su izuzetno dobro posećeni, jer je neko javio da će za 400 radnika ove firme tog dana „biti plata, ako direktor ’Vremena’ održi obećanje“. Malo sam zakasnio, priredba bila u toku, ali kad me spazio direktor Katona Vince i ja mu potvrdno klimnuo glavom da je sve u redu, on istrčao na binu, prekinuo folklornu tačku i prosto izviknuo: „Želim samo da pozdravim direktora Novinskog preduzeća ’Vreme’ gospodina Ivana Mrđena“. Majko moja, još pamtim taj aplauz, zapljeskala i deca iz folklora…

Banket je trajao duboko u noć, jer je valjalo krupne nemačke novčanice razmeniti u po dvadeset, deset i pet maraka, pošto je tog dana prosečno isplaćena „plata“ u „Forumu“ iznosila 25 maraka! Malo, ali u devizama!

FUDBAL: Za jubilarni broj „Vremena“, koji se upravo nalazi na kioscima, napisao sam poseban tekst pod naslovom „Čelzi iz Mišarske“, o fudbalskoj ekipi koja je deceniju ipo učestvovala u medijskim ligama i na turnirima širom Srbije.

Uz tekst je objavljena i slika za sva vremena, napravljena uoči prve utakmice u Press ligi u proleće 1994. godine. Na njoj su Ivan Mrđen (direktor), Nenad Lj. Stefanović (novinar), Predrag Marković (urednik kulture), Boris Dimitrov (tehnička) i Nikola Ćulafić (prodaja), sa Gorankom Matić i Jelenom Mrđa kao navijačicama, plus Jovan Šijački i Bojan Mesić, kao prva dvojica „stranaca“. Kasnije je tih pozajmljenih igrača, ruku na srce, bilo dosta, tim pre što smo, osim Ćulafića, svi iz prve postave vremenom otišli iz „Vremena“.

Kruna tog mog „abramovićevskog“ posla bila je titula pobednika Press lige. Bilo je to 31. marta 2001. godine, sasvim slučajno baš one večeri kad je uhapšen i sproveden u Hag Slobodan Milošević!

VIZIJA: Krajem prve decenije ovog veka, dvadesetogodinjica „Vremena“ je u oktobru 2010. proslavljena svečano, velikim prijemom u hotelu „Hajat“. Kad sam Dragoljubu Žarkoviću rekao da je primetno odsustvo velikog broja ljudi iz dosovske vlasti, kojima je godinama „Vreme“ bilo podrška i saveznik, on mi je rekao: „Nema veze, mi ćemo da trajemo i posle njih!“

Komentari

Vaš komentar