Piše Ivan Mrđen: U čemu je profit ćutologa

"Ovi prostori pamte i ratne i antiratne profitere, ali profitere ćutologe u ovolikom broju niko ne pamti. Oni bi morali zbog svog neopravdanog ćutanja makar ekstraprofit da plate, jer njihovo ćutanje skupo košta ovu zemlju", rekao je preksinoć u "Dorćol Platzu" kolega Srđan Škoro, na promociji knjige njegovih članaka i komentara pod simboličnim naslovom "Pobuna".

„Ćutanje je opasnije od korone“, „svi ćute kao da se radi o nekom drugom a ne o nama“, dok, s druge strane, „koga god da sretnete svako vam kaže kako nikad gore nije bilo, ali opet zaćute i niko ne želi da se pobuni“, rečeno je tom prilikom.

Biće ipak da opšta letargija i napadna nezainteresovanost za politiku nisu samo posledica odsustva želje za pobunom velikog broja ljudi, posebno onih koji na licu mesta, dakle u institucijama sistema, svakodnevno vide šta se radi i ko i kako vodi i državu u celini, i lokalnu upravu, i pojedine resore…

To nas vraća na sjajno Škorovo zapažanje o „ćutolozima profiterima“, za koje ćemo se odmah složiti da su postali preovlađujuća većina, bilo da „pod moranje“ glasaju za vlast, bilo da im se „sve zgadilo“ i „ne interesuje ih politika“… U tom smislu već mesecima opominjem zagovornike bojkota sa, kad ono behu, poslednjih parlamentarnih izbora da tu apstinensku masu ne pripisuju olako uspehu svog nauma, jer je ogromna razlika između neizlaska na izbore kao protestnog čina i „gledanja svog posla“ po navici i inerciji.

Šerlok Holms je imao običaj da kaže da i u najzamršenijim slučajevima, kad nema drugih tragova, „treba pratiti pare“ i „videti ko tu šta dobija“. U čemu su onda „profit“ i „ekstraprofit“ svih tih ćutologa?

Dva su osnovna lanca prinude. Prvi je već klasično prihvatanje učešća u različitim oblicima nedozvoljenih radnji, od primanja mita i sitnih poklona za prekoredne i ubrzane usluge do ozbiljnog učešća i pomaganja u pljačkanju države kroz nameštene tendere, neizvršavanje krivičnih sankcija, otkup dobara po cenama daleko ispod tržišnih… Možda ovo nekome liči na zbrajanje baba i žaba, ali u toj žabokrečeni sve je više krokodila čiji se zubi vide u svakoj ujdurmi, ali i pomagača koji sopstveni ćar trampe upravo za ćutanje.

Drugi „lanac“ kojim su mnogima ne samo vezane ruke, već su i celinom svoje egzistencije vezani za brod koji za sada pluta po površini su – krediti. Mislim da u ovom trenutku, posebno u velikim gradovima iz kojih bi, po pretpostavci, trebalo da krene ozbiljnija pobuna, nema porodice koja nije do guše vezana nekom takvom obavezom, najčešće dugoročnom.

U Beogradu se, na primer, prema nekim procenama u ovom trenutku gradi više od tri hiljade stambenih objekata, bar dvostruko toliko je sagrađeno u poslednjih desetak godina, a više od osamdeset odsto stanova u njima kupljeno je na kredit. Zato nije čudno što na svakoj ogradi gradilišta (tamo gde se taj propis još poštuje) imate velike slike budućeg objekta ili nekog lepo nameštenog stana uz reklamu za ovu ili onu banku, koja nudi dugoročan kredit pod firmom „projektnog finansiranja“.

Zarobljeni imovinom koja može da ode „na doboš“ i ratama kredita (i ne malim kamatama) koje treba otplaćivati, većina ljudi na iole bolje plaćenim položajima je dovedena u situaciju da kao najveću vrednost čuvaju „platu koja sve to može da servisira“… Njihov luksuz da ostanu bez takvog mesečnog prihoda ili još gore bez posla nije veći od dva, tri meseca…

To je ono što je pre tri godine, kad su se negde u proleće njene koleginice raskokodakale gde će koja na letovanje (naravno na kredit), sasvim lepo primetila moja prijateljica, zaposlena u gradskoj upravi: „Alo, žene, kako vam nije jasno da smo sve, koliko nas ima, samo na dve plate daleko od kontejnera?!“

Ima li u takvoj situaciji mesta za bilo kakvu pobunu? Na prvu loptu, reklo bi se – jok! Čak je, ma koliko zvučalo apsurdno, izvesnije da pukne kriminogeni balon ćutanja, da nečiji apetiti prerastu objektivne mogućnosti saučesnika, pa da otkrivanjem različitih afera na različitim nivoima vlasti ceo korumpirani sistem bude doveden do rasula…

A onda će i „čuvarima letnjih plata u zimskom periodu“ biti svejedno kakvu partijsku značku imaju njihove „gazde“, „šefovi“ i „šefići“… Možda zvuči naivno, ali može se dogoditi da upravo zbog svoje lične situacije i nagomilanih obaveza oni svoje sadašnje ćutanje još jednom „preprodaju“ i opredele se, ne za ponunu, već za – promene!