Negde sredinom ovog leta video sam na internetu objavu na kojoj je prelepa devojka iz šezdesetih godina prošlog veka, sa porukom na kraju: „Ti nikad nećeš biti kul kao tvoja baka“.

Da prepričam, uz izvinjenje ako nešto nisam najbolje preveo, tu stoji da  je „tvoja baka nosila mini suknju, vruće pantalonice, go go čizme, zvoncare i nije nosila grudnjak“, da je „tvoja baka slušala Led Cepelin, Bitlse, Dženis Džoplin, Hendriksa i Stonse“, da se vozila mini automobilima i brzim motorima, pušila slim cigarete i „fat joints“, pila džin i tonik, „dolazila kući u četiri ujutru, ali i potom išla na posao“…

Pomislio sam da bi bilo sasvim kul da nešto tako napišem mojim unukama na jučerašnji dan, kad je njihova baka, gospođa Mirjana Mrđen napunila sedamdeset godina. I još da dodam da je čitavim generacijama devojaka, kasnije žena i majki posle toga sve bilo mnogo lakše, jer već decenijama nema ni te mode, ni tih frizura, ni tih promena ponašanja koje su bar približno revolucionarne poput onoga za šta su se izborile ondašnje devojke u kratkim suknjicama.

Život često zna da nas iznenadi, pa se sve što nam se događa nekako uklapa u prvobitnu nameru. Tako sam i ja, kako je odmicao nezaboravni dan u kome smo „zapalili društvene mreže“ porodičnom video produkcijom „žena, majka, baka, kraljica“, slali slike i snimke u Melburn i Dubai i uživali u gostoprimstvu naših prijatelja iz poznatog dušanovačkog restorana „Stari bunar“, sve više bio uveren da moram da napišem nešto što ću završiti sa „ti nikad nećeš biti kul kao tvoja baka“.

U stvari, sve je počelo već otvaranjem poklona. Za 26. rođendan Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, sada već davnog 9. februara 2006. godine, napisao sam jedan od meni najdražih komentara: „Istorija odrastanja, ma kako bila lična, mogla bi da se ispriča nabrajanjem važnijih rođendanskih poklona: ‘lego’ kocke, bojice, Barbika, haljinica, farmerke, bicikl, žurka obična, rukometna lopta, žurka za punoletstvo, jakna, kurs engleskog, mobilni telefon, auto škola, a sad je na red došla i – knjiga. Čestitamo!”

A onda nas život pregazi, svećice vremenom postanu skuplje od torte, brojevi sve veći, pa za rođendane dobijamo džempere ili „nešto za kuću“, tople papuče ili nešto od kozmetike, tek tu i tamo vrcne po neko iznenađenje, ali ne više od vaučera za sistematski pregled ili trodnevnog izleta… Zaboravljamo i mi sami i naši ukućani da je beskorisno u starosti produžavati život, treba što je moguće više produžavati mladost.

Zato sam juče bio ponosan, jer ženi koja za sedamedeseti rođendan dobije crnu, kratku haljinu, damsku torbicu, parfem, patike, trenerku za džoging, kompletan tretman u najboljem spa centru u gradu, ne treba i srebrni lančić sa priveskom u obliku četvorolisne deteline za sreću, mada je dobila i to…

„Čovek stari onako kako je živeo“, tako glasi stara kineska poslovica. Živimo u vremenu kad se mnogi mladi ljudi užasavaju starosti, jer vide oko sebe samo one ljude u godinama koji za zaboravili kakva je bila njihova mladost. Ili su u međuvremenu odustali, ne toliko od svoje mladosti, koliko od samih sebe!