Piše Ivan Mrđen: Tumba, daj Đoleta

Društvo 14. nov. 202008:38
Podeli:
Foto: privatna arhiva

Ravnodušnost je poslednja linija odbrane svih koji zaista vole fudbal, kao sport, kao igru, kao zabavu… kad se povede reč o fudbalu u Srbiji, posebno ovom kao reprezentativnom.

Još dok je u četvrtak uveče trajao “regularni deo” mučenja naših reprezentativaca sa “tamo nekim” Škotlanđanima, na društvenim mrežama su preovlađivale objave tipa od “koji je rezultat” do “baš me zabole”. Uz malo, malo pa podsećanje “za ovo nam ne treba nacionalni stadion”.

Bilo kako bilo, fudbalska reprezentacija Srbije se ni ovog puta nije kvalifikovala za Evropsko prvenstvo, na kome će po drugi put učestvovati čak 24 nacionalne selekcije. Maltene, svaka druga, od Atlantika do Urala!

“Zašto bi fudbal bio bolji od države”, sa takvim komentarima ćemo najverovatnije dočekati i sasvim izvestan povratak “orlova” u “C” grupu Lige evropskih nacija posle utakmica sa Mađarskom i Rusijom u narednih pet dana.

Osnovni problem sa sportom je u rezultatima koji se vide na semaforu. Tu ne pomažu mnogo bajke o “zlatnom dobu”, najvećoj stopi rasta i slične statističke skrivalice, garnirano pljuvanjem na neistomišljenike… Još manje ima vajde od strategija tipa “najbolji smo kad je najteže”, zasnovanih na tradicionalom inatu, neopravdanoj umišljenosti i potcenjivanju svega i svih, što se obično završi sa “nismo imali sreće” ili “pokradeni smo”…

U ovakvim prilikama dok smo još imali kakav takav privid normalnosti pojavili bi se i komentari o ukupnom stanju u fudbalskoj organizaciji, jadu i čemeru od domaćih takmičenja, neodgovarajućem radu sa mlađim selekcijama, nepotrebnom uvozu isluženih stranaca, kriminalcima u klupskim ložama i lopovima u sudijskim dresovima… U raspolućenoj i raspamećenoj Srbiji to će ovog puta izostati, jer se zna čiji su i predsednik saveza, i predsednici klubova, i „vođe navijača“, sve do pojedinih fudbalera.

Možda jedino strada tzv. selektor Ljubiša Tumbaković. Ovo tzv. nije upereno protiv stručnih kvaliteta čoveka koji je nama “partizanovcima” (dok nas je još koliko toliko interesovao fudbal) doneo šest titula i tri kup trofeja, već se odnosi na sve koji su na tu klupu seli posle Slavoljuba Muslina.

Nije zaboravljeno da je Muslin vodio reprezentaciju Srbije koja je glatko izborila učešće na Svetskom šampionatu u Rusiji 2018. godine, ali da je potom beskrupulozno smenjen zbog odbijanja da mu se bilo ko mesa u posao, od predsednika saveza do pojedinih menadžera. Mada je, kažu upućeniji, bilo nečeg i na relaciji sa “dijamantom” (poznatijem po reklami “u sve se meša”), kome se njegov naslednik, nesretni Mladen Krstajić zahvaljivao i za vazduh koji diše…
Ironija sudbine je da je Muslin navodno smenjen zbog odbijanja da u ekipu uvrsti neke izvikane “vedete”, pre svih Sergeja Milinkovića Savića, koji je u to vreme tek skretao pažnju fudbalske javnosti, ali su ga ovdašnji propagandisti i menadžerska bratija svakog prelaznog roka već videli u madridskom Realu, Mančester junajtedu ili nekom od najbogatijih evropskih klubova. I, of course, svoj postotak na svojim računima…

Sergej se nije proslavio u Rusiji, nije bio ništa zapaženiji ni u osnovnim kvalifikacijama za Evro 2020 u kojima su reprezentativci Srbije bili lošiji od Portugala i Ukrajine, ali se, sasvim neočekivano, dva puta našao u glavnoj ulozi upravo u utakmicama ovojesenjeg “baraža”.

Prvo ga je Tumbaković uveo pred kraj utakmice sa Norvežanima i on je postigao dva gola, od kojih je posebno značajan onaj u produžecima. A onda je u četvrtak uveče na beogradskoj “Marakani” umesto zalutalog SMS-a uveden Luka Jović, koji je u poslednjem minutu postigao izjednačujući gol i produžio nadu da će se Srbija nekako provući među “last 24”.

Ne bih da vređam Ljubišu Tumbakovića, ali sam u tim trenucima razmišljao da nije možda neko odnekud viknuo “Tumba, daj Sergeja” (u Oslu) ili “Tumba, daj Jovića” (preksinoć).

To me podsetilo na jednu sasvim ličnu priču kako smo moji drugari i ja, dok smo išli redovno na utakmice Partizana, imali svaki svoje “pile”, a moj izbor je uvek bio na tapetu međusobnih zadirkivanja, od Josipa Pirmajera (1944-2018) i Svemira Đorđića do Vujadina Stanojkovića.

Često se događalo da jedino ja sa “istoka” vičem “bravo, Vule”, kad je ceo stadion bio spremniji da mu zviždi. Zato nikad neću zaboraviti 28. april 1993. godine, kad je u utakmici sa Zemunom Vujadin Stanojković jednu povratnu loptu zakucao u raklje, a potom potrčao baš prema onom delu istočne tribine gde smo sedeli moje društvo i ja. To mi je “Vule”; lično priznao dva meseca kasnije, kad je izvlačio dobitnike u nagradnoj igri, koju smo kolega Srđan Dživdžanović i ja organizovali za čitaoce “Sporta”.

Đoleta Tomića sam zavoleo u vreme kad je Ljubiša Tumbaković počeo da ubacuje svoje “klince” i smatrao sam da je u generaciji Dragana Ćirića, Ivana Tomića, Save Miloševića, Mateje Kežmana… on bio najveći talenat. Često sam umeo da, gotovo iz čista mira, viknem “Tumba, daj Đoleta”, što je dosta nerviralo i moje drugare i okolne navijače. Međutim, 13. oktobra 1993. godine, u prvoj utakmici osmine finala Kupa Jugoslavije između Partizana i OFK Beograda, kad je Partizan na početku golom Dejana Čurovića poveo sa 1:0, a u drugom poluvremenu strepeo od izjednačenja, moje “Tumba, daj Đoleta” bilo je jedino što se čulo sa istočne tribine. Bilo kako bilo, Đorđe Tomić je ušao u igru dvadeset minuta pre kraja, već u prvom kontaktu sa loptom postigao sjajan gol, zatim namestio još jedan Nebojši Gudelju. Na kraju bilo 4:1 za Partizan, a ja još pamtim da su mi posle Đoletovog gola čestitali nepoznati ljudi iz desetak redova oko nas.

* * *

Moje bilo i prošlo, pa ne bih da ličim na predsednika svega ovoga koji se krajem avgusta prošle godine hvalio da je dva sata pred utakmicu kvalifikacija za Ligu šampiona sa Jang Bojsom pozvao napadača Crvene zvezde Aleksu Vukanovića i rekao mu: “Sine, daj gol!” “Sin” ga dao, ali ne verujem da bi bilo ko bilo kad i bilo gde pomenuo ovaj razgovor da je bilo drukčije.

Komentari

Vaš komentar