Piše Ivan Mrđen: Tražim pomilovanje za 2020. (2)

Društvo 02. Jan. 202107:58
Share:
Foto: privatna arhiva

Ma kako bila posebna, drugačija, tragična… sve što nam se događalo u 2020. ipak nije moglo da "padne s neba". Da mnogo toga ima koren u godinama iza nas uverio sam se pokušavajući da sačinim retrospektivu mojih komentara, objavljenih na kraju prethodnih 16 godina, koje sam, da se ne zamarate previše u ove praznične dane, podelio u dva dela (juče objavljeno od 2004. do 2012. godine):

* * * 2013

Sedela dvojica sredovečnih muškaraca pre nekoliko dana u restoranu “Palilula”, pa jedan prilikom svakog kucanja galami “e, pa sretan ti taj vaš Božić”, da bi posle sedmog ili osmog puta počelo nadmudrivanje:

– Ako je to samo naš Božić, onda je i 31. decembar samo naša Nova godina, zar ne?!

– Nego šta, imamo mi svoju, pravoslavnu…

– A zašto onda vaša Ceca nacionale peva za našu Novu godinu!

– Nije to za vas, nego za turiste, Slovence i one koji ne znaju kad su pravi praznici!

– Da, da! A i vama dobro dođe da ispucate petarde!

* * * 2014

Za “antiejdžing” sam prvi put čuo tek nedavno, ali je za mene odmah postao – reč godine! Ponekad mi se čini da je čitava 2014. izbrisana nekom posebnom antiejdžing metodom, jer se po svim televizijama pričalo samo o “godinama prethodne vlasti”. Istovremeno su vlast i stajling učinili svoje, pa su se nekako podmladili svi kojima je dopušteno da se pojavljuju na tim televizijama, od premijera i ministara do supruge predsednika i guvernerke. Ne znam koliko će im u svemu tome koristiti ono što su oteli i od moje penzije, ali to je baš pravi antiejdžing, i prema godinama kad sam je pošteno zaradio i prema onima koje su mi još preostale!

* * * 2015

Znam mnogo ljudi koji se iskreno obraduju kad prođe najkraći dan u godini, jer zaista deluje depresivno kad padne mrak već u četiri popodne, kako je bilo onomad kad su moji drugari iz Radio Beograda slavili praznik nekadašnje armije. Mada je ovde, istini za volju, mrak sasvim druge kategorije!

Meni je prekjuče bio najduži dan u godini, jer nisam znao šta još da uradim kako bi naša kuća spremno dočekala povratak moje Mire, pa sam sam sebi ličio na poručnika Srećka Sekulića, u čijem vodu sam početkom 1976. bio u kasarni JNA u Derventi. Za sva vremena zapamtio sam kako smo uoči neke inspekcije grupe visokih oficira (nekoliko generala i više pukovnika i potpukovnika) tri puta sredili sve spavaonice i učionice, da bi nam negde pred povečerje nesretni Srećko naredio: “A sad generalno sređivanje prostorija!”

* * * 2016

Angus Diton, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2015. godinu, tvrdi da “novac čini srećnim čoveka samo do iznosa od 75.000 dolara bruto po domaćinstvu godišnje, jer je to granica iznad koje rast dohotka neće popraviti ljude u pogledu emotivnog života”. Nobelovac Hajnrih Bel u romanu “Mišljenja jednog klovna” piše o čoveku koji je mesečno zarađivao pet stotina maraka i sa tom svotom umeo sasvim lepo da izađe na kraj, zatim je zarađivao hiljadu i postalo je teže, a u velike teškoće je zapao kad je zarađivao dve hiljade…

Zato nisu čak ni smešni ovdašnji klovnovi sa najavama punijih novčanika i opšteg blagostanja, jer većina građana Srbije živi u skladu sa sjajnim zapisom mog prijatelja sa Fejsbuka, koji se potpisuje kao “Gospodar pršljenova”: “Šta ti je život… Sa deset godina sam maštao o sto evra. Sa petnaest o hiljadu. Sa dvadeset o sto hiljada. Sad opet maštam o sto evra!”

* * * 2017

Vozeći ministra i njegove saradnike na stranački predizborni skup u Kostolcu, vozač udario u banderu na ulazu u Veliko Gradište. Trojica saputnika lakše povređena, a vozač dobio prekršajnu prijavu “zbog brze vožnje i vožnje neprilagođene uslovima saobraćaja”. Uzalud sam pokušavao da iz novina saznam ime dotičnog vozača. Izgleda da ću morati da sačekam da jednog dana i on postane nekakav državni sekretar ili možda ministar, kao njegov šef, koji je političku karijeru počeo kao vozač guvernerke Jorgovanke Tabaković.

A na nedavno završenom regionalnom takmičenju “Poslovni izazov” prvu nagradu osvojilo je petoro beogradskih srednjoškolaca sa idejom osnivanja preduzeća za sahranjivanje kućnih ljubimaca. Nisu “mutavi” ti klinci, ovde se već pokazalo kako se iz pogrebnog preduzeća stiže i do funkcije predsednika Republike. Samo što je njega sahranio njegov ljubimac!

* * * 2018

Lik koji objavljuje tvitove pod firmom “Bio sam Zmijanac” napisao je ovih dana kako je rekao sinu “putuj, i ne vraćaj se, ne govori nikom odakle si, i ne govori na našem jeziku, zaboravi i državu i jezik”, a sin mu odgovorio: “I don’t understand, sir”. Nešto slično napisala je gospođa koja tvituje pod firmom “Ja moj oblak nosim”: “Dragi jedini sine, samo probaj da se ikad vratiš u ovaj brlog, ima da te se odreknem. Uzimaj to državljanstvo tamo i ne pričaj nikome odakle si, ćuti, ne brukaj se. Tvoja majka koja te voli najviše na svetu.”

Ako ne verujete društvenim mrežama i čine vam se preteranim ovi novi vidovi iskrene roditeljske ljubavi, prošetajte tokom prazničnih dana do ukrasa na Trgu republike, koji simbolizuje ovu našu planetu. Zastanite bar desetak minuta i videćete desetine sredovečnih i starijih ljudi koji se prvo trude da pronađu mesto gde bi trebalo da budu Nemačka, Kanada, Australija, Norveška… a onda im se lica za trenutak ozare, tek da naprave selfi i pošalju pozdrave svojoj deci i unucima negde tamo daleko…

* * * 2019

Ne bih da prepričavam naprednjački spot u kome predsednik svega ovoga služi čaj mladim sledbenicima koji još veruju u “čudesa”, pojavivši se na njihovo pucketanje prstima, jer sam isti video samo na društvenim mrežama. Kao da je malo svakodnevno pojavljivanje (u novembru izračunali da je u proseku bilo 55 minuta), od jutarnjeg programa do večernjeg dnevnika, pa je i prostor za reklame valjalo popuniti omiljenim likom i njegovim delima. Još samo fali da se uživo pojavi u oba rijalitija na televizijama sa nacionalnom frekfencijom, pošto se njihove gazde neoprezno hvale “rekordnom gledanošću”.

Televizor se tako pretvara u čarobnu lampu iz čuvene arapske bajke, u kojoj se najvažniji lik čas javlja kao Aladin i malo kuka na sve nepravde koje su ga snašle, a malo čita spisak lepih želja, da bi se odmah potom javio i kao div koji sve te nepravde ispravlja i sve te želje jedini može da ispuni. Nekako uspevam da već godinama niti gledam niti slušam sve te bajke, ali se sada bojim da više nije dovoljno samo brzo menjanje kanala, jer se predsednik svega ovoga pojavljuje i kad samo zapucketaš prstima!

* * * 2020

Moja prijateljica Marijana Rajić je juče napisala, sasvim drukčijim povodom, da možda stvarno sudbina ide baš ka tome da preskočimo i 2021. kao “poratnu godinu” i da tek u 2022. počnemo da se ponašamo racionalno…

To me podsetilo da je na prvim izborima posle Drugog svetskog rata Vinston Čerčil pretrpeo težak poraz od kandidata Laburističke partije Klementa Atlija. “Mogu vam ponuditi samo krv, znoj i suze” rekao je legendarni britanski premijer na početku “Bitke za Britaniju”. Nadam se da niko ne misli kako je naš prepredenjak (objedinjena titula predsednika i premijera) ličnost takvog formata, jer daleko smo mi od Engleza. Iako je znoja, krvi i suza sve više!

Komentari

Your comment