Piše Ivan Mrđen: Subota, 23. septembar 2000.

Društvo 23. sep. 202007:37
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Kako se približava okrugla godišnjica Petooktobarske revolucije, učestale su paralele sa tim danima i praktično jedinim uspešnim poduhvatom ovdašnje demokratske opozicije u tri decenije dugoj istoriji višestranačja u Srbiji.

U tom smislu su zanimljiva i poređenja sa prilikama i uslovima u kojima su 24. septembra 2000. održani savezni i lokalni izbori. Na prvima je poražen diktator Slobodan Milošević, a na drugima osvojena vlast u više od devedeset gradova i opština u Srbiji, posle čega je i došlo do Petog oktobra.

„Izborni uslovi kod Miloševića bili su gori nego danas. Ubio je Stambolića pred izbore. Koji su slobodni mediji postojali? Nije bilo ni interneta. Ceo svet nas je ubeđivao da bojkutujemo. Ali mi smo izašli i pobedili smo. I to može da se ponovi sada“, izjavio je ovih dana Zoran Živković, lider Nove stranke.

Pisao sam juče o motivima ovog neopravdanog i ničim izazvanog junačenja propalih lidera kojekakvih strančica, mada će me, istini za volju, Živković možda demantovati ako se zaista povuče, kao što je najavio za predstojeću izbornu skupštinu svoje stranke.

Zbog toga razmišljam ima li vajde njega podsećati da su prilike u Srbiji krajem prošlog veka bile znatno drukčije, da je tadašnja opozicija posle izbora u novembru 1996. godine i 88 dana odbrane rezultata tih izbora preuzela vlast u 25 najznačajnijih gradova i opština, da su sredinom 1998. opoziciono opredeljene dnevne novine u Srbiji („Blic“, „Naša borba“, „Dnevni telegraf“, „Danas“ i „Demokratija“) imale veći prodati tiraž od prorežimskih perjanica („Politika“, „Ekspres“, „Večernje novosti“ i novosadski „Dnevnik“), da je na lokalu bilo na stotine nezavisnih glasila i televizijskih stanica, da je postojao „Otpor“ kao snažna organizacija probuđene energije velikog broja mladih ljudi, što je sve prosto teralo opozicione lidere da nastupe jedinstveno i da, makar za kratko, prtljage svojih sujeta ostave kod kuće…

Ivan Stambolić realno nije bio karta na koju bi zaigrali tadašnji lideri opozicije i njegovo ubistvo je, kako se kasnije pokazalo, unelo više nemira u redovima vladajuće klike i raznih službi koje su izvršavale njene sve sumanutije naloge, nego što je moglo da zaustavi neminovne promene. Koje je svet očekivao i podsticao, ne samo verbalno…

Pa čak i to što „nije bilo ni interneta“ možda će se u nekoj kasnijoj uporednoj analizi pokazati kao prednost, jer je veliki broj ljudi stvarni aktivizam na ulici i biračkim mestima pretpostavio jalovom komentarisanju iza spuštenih roletni.

Zato naglašavam ono „demokratske opozicije“, jer se posle nešto manje od dvanaest godina pokazalo da sasvim drukčije orijentisani protivnici vlasti mogu da pobede na izborima, zahvaljujući ponajviše nesposobnosti i nepopularnosti onih koji su umislili da su posao završili na razmeđi vekova i da više nikad neće moći da se vrate „godine koje su pojeli skakavci“.

Vladajuće demokrate su u proleće 2012. verovale da je dovoljno reći kako su „velike ideje Tomislava Nikolića“, u to vreme lidera Srpske napredne stranke i protivkandidata svemoćnom i svudaprisutnom Borisu Tadiću, uglavnom bile „ideje sramote i propasti Srbije, poput ideje da Srbija bude crna rupa u evropskom tepihu, a parlament sigurna kuća za Ratka Mladića“. S druge strane, odgovarali su da „naprednjaci nisu krivci za sunovrat, ponor i bezizlaz Srbije tokom 11 godina vladavine Borisa Tadića“, što nije tačno, ali je većini birača bilo mnogo jasnije.

Srbija danas, 23. septembra 2020. godine, mnogo više podseća na vreme uoči tih majskih izbora 2012. nego što bi, samo zbog okrugle godišnjice, trebalo izvlačiti neka naravoučenija iz vremena od pre dve decenije. Iako su Tadićevu svevlast mnogi poredili sa vlašću koju je imao Slobodan Milošević, jer se, kako je pisao Dragoljub Žarković, „Tadićevi prsti vide u svakom pekmezu“ i on se „pojavljuje kao neka vrsta kišobrana, zaštitna mreža za sve vladine i druge poduhvate“, on je bio „mala maca“ za ono što imamo danas i sve što radi predsednik svega ovoga.

Dakle, nisu više u pitanju samo „novi ljudi“, potrebna je potpuno nova strategija opozicionog delovanja, bez ponavljanja starih ili komšijskih obrazaca.

Bez uporišta na lokalu, bez stranačke infrastrukture, bez oslonca među mladima, bez veza sa iole aktivnijim sindikatima, bez nedvosmislenog stava šta se i da li se uopšte nešto postiglo sa bojkotom ovogodišnjih parlamentarnih i lokalnih izbora, samo na paroli „Ua, Vučić“ – gotovo da je nepristojno svako poređenje sa prilikama u Srbiji krajem prošlog veka. A kad to čine oni koji su tada bili mlađi, lepši, pametniji i, zašto to ne reći, pošteniji, onda to nije ništa drugo nego zamajavanje.

I njih samih, i ono malo pristalica što okupljaju po „garažama“, i svih koji se makar nadaju promenama u Srbiji.

Komentari

Vaš komentar