Sve češće čujemo i čitamo da je u Srbiji zavladala specifična vrsta “stokholmskog sindroma”, psihološkog stanja koje nastaje u situacijama kad dolazi do zbližavanja otmičara i talaca.
Naziv ovog sindroma uveo je švedski kriminolog i psihijatar Nils Bejerot (1921-1988) posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalstorgu u Stokholmu od 23. do 28. avgusta 1973. godine. Dvojica naoružanih pljačkaša su pet dana držali četvoro radnika banke kao taoce. Za to vreme žrtve su se dobro upoznale s pljačkašima, a po završetku talačke krize bili su toliko emocionalno povezani da su čak stali u njihovu odbranu.
Događaj je tada izazvao pažnju celokupne svetske javnosti. O njemu je u “Njujorkeru” godinu dana kasnije objavljena priča Daniela Langa “The Bank Drama”, a pre dve godine u SAD snimljen film “Stokholmski sindrom” (scenario i režija Robert Budreau, u glavnim ulogama Ethan Hawke, Noomi Rapace, Mark Strong, Bea Santos…). Najzanimljivije je određivanje žanra ovog ostvarenja, jer ga najavljuju i kao biografski (po istinitom događaju), i kao kriminalistički, i kao komediju…
Najnovije pominjanje ovog fenomena pojavilo se na pomalo neočekivanom mestu, u komentarima na najnoviju epizodu “Utiska nedelje”. Kao što se i moglo pretpostaviti emisija tipa “dva ipo muškarca, od kojih je jedan Ljilja Smajlović” teško je mogla da zadovolji očekivanja gledalaca u vreme najznačajnijih izbora na planeti, pa još toliko neizvesnih i dramatičnih…
Zanimljiv je, međutim, komentar Branimira Luce: “Hvala Olji Bećković što je dovela Lj. Smajlović u emisiju da se i mi uverimo, jer ne gledamo ni RTS ni “Pink” pa nemamo prilike da je vidimo i čujemo… Toliko iskustva i znanja u novinarstvu jednog pacifiste, simpatijama akumulirano i artikulisano prema desničarima i šovinistima i njihovim samoubilačkim politikama preko relativizacije njihovih radikalnih načina manipulisanja ljudima, raspirivanjem besa i mrznje medju stanovništvom deleći ih na ‘njih’ i ‘nas’… Stokholmski sindrom u punom sjaju!”
Smajlovićkino upinjanje da dokaže da u Srbiji postoji jedan deo javnosti koji sve što se dešava u svetu gleda na način da li to može biti iskorišćeno protiv Aleksandra Vučića i ukazivanje na njihovo radovanje ukoliko nešto od toga može da mu naškodi bilo bi sasvim opravdano da je, s druge strane, smela makar da pomene organizovanu medijsku mašineriju u kojoj se sve što se događa u svetu, a još više u našoj zemlji, posmatra isključivo u funkciji veličanja lika i dela predsednika svega ovoga.
On radi, on gradi, on brine, on leči, on nas predstavlja, on o svemu sve najbolje zna, svakog dana na svim kanalima sa nacionalnom frekfencijom, u gotovo svim novinama… Tako je i nesretni Nikola Tomić, učesnik ovonedeljnog “Utiska”, doživeo da ga hvale prorežimski mediji, jer je pomenuo neku emisiju u kojoj su se na neodgovarajući način bavili predsednikovim psihološkim stanjem…
I onda je za njih to bilo važnije i od američkih predsedničkih izbora, i od prvih dana nove Vlade, i od same emisije iz čijeg konteksta je sve iščupano… Stokholmski sindrom na delu, u smislu da nam ne smeta što je država uzurpirana na neustavan način i što smo svi taoci te “otmice”.
Psiholozi se slažu da zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji; što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca. Sve ovo u Srbiji traje već godinama, tako da su žrtve toliko emocionalno povezane sa glavnim otmičarem da ga brane čim pomisle da će ga neko pomenuti.
Psiholozi smatraju da tom neprirodnom zbližavanju doprinosi i veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i taoci, što prevedeno na prilike u Srbiji može da se posmatra kroz zaista skučen prostor u kome glavni uzurpator ne izbija iz dnevnih soba većine njenih stanovnika…
Stokholmskom sindromu teoretski pogoduje i delimično ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, što je u Srbiji takođe okrenuto naglavce, jer glavni otmičar sam sebi postavlja nekakve zahteve, a ispunjavaju ih uglavnom nedužne žrtve.
Uz sve to, savremena psihologija potencira i sličnost političkih stavova i životnih gledišta… Ovo poslednje ne važi jedino u slučajevima kad se u predsednika svega ovoga naprasno “zaljube” neki dojučerašnji pacifisti, objektivni analitičari i demokratski opredeljeni intelektualci.
To nije stokholmski sindrom, već nešto mnogo (b)analnije!