Beograđanka Viktorija Jelisavčić, koja za sebe kaže da je praktičar rekonektivnog iscelivanja, pokrenula je ovih dana zanimljivu raspravu o „rečima koje nanose bol“. Za početak navela je nekoliko primera, maltene odomaćenih u svakodnevnom govoru: flizer, avijon, fližider, eskpreso, fala, avtobus, sumljam, oktombar...

Rekonektivno isceljivanje je relativno nova metoda energetske medicine. Ono nas podseća ko smo i vraća nas u prirodno, zdravo stanje. Deluje podjednako uspešno na svim nivoima: duhovnom, emocionalnom, mentalnom i fizičkom, pa nije isključeno da je moja prijateljica sa Fejsbuka zaključila da je došlo vreme kad treba “lečiti” i reči.

Ili, kad se bolesnih reči treba kloniti, baš kao od opasnog virusa. U komentarima na Viktorijinu objavu usledila je lavina sličnih tvorevina: infrakt, labaratorija, aerodrum, atmosvera, uvežen, vazna, hemiska, majca, vegeterijanac, protestvovati, izvinuo (umesto izvinio), rajfešlus, izvrsan…

Miloš Crnjanski je jednom prilikom rekao da je “trčati za rečima kao trčati za zečevima”. Mnoge su nam se već razbežale, pa umesto njih imamo nekakav novogovor, u kome se sve vrti oko dve reči, kako je to napisao Matija Bećković – “super” i “jebote”. Sve što nije prvo izaziva reakciju u stilu drugog, mada je u poslednje vreme javni prostor podjednako zagađen i sa “brutalno” i “definitivno”. “Brutalno im pokazao”, “brutalno ga naučio”, “brutalno izgleda”, “brutalno dobro”… sve je definitivno brutalno, sem kad nekog brutalno pretuku pa nikako da taj siledžija bude definitivno osuđen i utamničen.

Moj nesuđeni kandidat za šefa države, profesor dr Petar Đukić poklonio mi je ovih dana sjajnu knjigu “Dobrilo – život ispunjen stvaralaštvom”, posvećenu Dobrilu Nenadiću (1940-2019), čoveku koji je “Arilje postavio na književnu, kulturnu i agrarnu mapu sveta”.

“Retki su ljudi koji ostavljaju iza sebe delo koje preživljava njihovo vreme. Dobrilo Nenadić otišao je ostavljujući iza sebe dva takva dela. Jedno je roman ‘Dorotej’, nesporno remek-delo moderne srpske književnosti. Drugo je umeće gajenje malina kojem je naučio svoje zemljake u Arilju i kojim je promenio lice jednog dela zemlje” – reči su Gojka Božovića, književnika i glavnog urednika izdavačke kuće “Arhipelag”.

Nisam slučajno naglasio da Viktorija Jelisavčić živi u Beogradu, ali u tome što njoj “nanose bol” uglavnom reči uobičajene u nekim drugim sredinama nema nikakve prestoničke pretencioznosti, kako će se nekima učiniti. Takvi će odmah potegnuti argumentaciju da su “lepi, narodni jezik” najviše iskvarili upravo život u velegradu i moderna sredstva komunikacije, a meni se čini veoma važnim ono što je o rečima rekao Dobrilo Nenadić:

“To ovako izgleda zgodno da se kaže, evo ga čovek iz naroda, živi u kraju gde se ne greši u padežima i gde je bogata leksika. Čitav život sam proveo među tim svetom neposredno, nisam ih dakle gledao sa pristojne udaljenosti i izigravao patriotu napremase. E, pa po mom iskustvu stvari stoje ovako: većina tog sveta se služi s pedesetak reči. Od njih najčešće možeš da čuješ kletve i pičkaranje, od čega, naravno, književni argat, sakupljač famoznog narodnog blaga nema ama baš nikakve vajde. Treba strpljenja da danima slušaš njihove smotočive i monotone priče, e da bi čuo šta sveže. Reči su za pisca kao zvuci-tonovi za kompozitora. Samo puko izražajno sredstvo. Da nije tako, rečnici bi bili umetnička dela, a nisu. Svakome i zvuci i reči stoje na raspolaganju, ali neko s njima ništa ne ume da počini.”

Živimo u društvu koje je već dugo zrelo za lečenje, da baš ne kažem rekonektivno iscelivanje. Ako pod tim shvatamo nekakav povratak sebi, u neko zdravo, prirodno stanje, nije toliko važno da li ćemo tačnu dijagnozu  postaviti i sa rečima koje nanose bol i sa vokabularom novogovora. Važnije je da prestanemo sa “pičkaranjem” u sopstvenu bradu!