Nadam se da mi neće zameriti moja prijateljica Milica Vučković što ću naslov serije razgovora sa raznim zanimljivim ljudima, koju su Lana Bastašić i ona započeli ovih dana (“Psi i ostali”, prvi gost u kafiću “Vjeran pas” bio im je pesnik Đorđe Ivković; može se pogledati na Youtube) – pomenuti u jednoj sasvim drukčijoj i mnogo bolnijoj priči.

Iako me donekle opravdavaju godine i “memorija pamćenja”, jer se istog naslova sećam po romanu Biljane Jovanović (1953-1996), koji je sada već davne 1980. objavila sada gotovo ugušena “Prosveta” (prethodno “privatizovana”) – moja prva asocijacija je jedna izjava bivšeg američkog ambasadora u Srbiji Kajla Skota. On se za razliku od svog naslednika nije bavio pretežno gastronomijom, pa je prilikom dodele nagrada za istraživačko novinarstvo 7. maja 2019. rekao nešto što je vredelo zapisati i zapamtiti: “Novinarstvo je pas čuvar demokratije, a ne pit bul vlasti!”

Nešto slično napisao je ovih dana Miloš Tofilović iz Ljubovije, koji se sa suprugom Stanom skoro godinu dana bori da se utvrdi istina o “lečenju” njihovog sina, mog prerano preminulog prijatelja Gorana (1979-2020): “Kad sam 8. januara ove godine pročitao vest koju su objavile mnoge dnevne novine i portali, kao i društvene mreže, pod naslovom ‘Tvoje suze sine im neću oprostiti’, morao sam da zaključim da Ministarstvo zdravlja svoje zakonske obaveze izvršava isključivo pod pritiskom javnosti.”

Da ne može i neće da oprosti suze svog sina poručila je (ne)odgovornima i nadležnima J. M. iz Vladičinog Hana, majka dečaka koga su 20. decembra prošle godine bolesnog i pod temperaturom “šetali” između zdravstvenih ustanova u Vladičinom Hanu, Vranju i Surdulici, dok se na kraju nisu smilovali i dogovorili gde će da ga zbrinu. Ona je tu priču objavila na Fejsbuku, preneli su je mediji, da bi se oglasilo i Ministarstvo zdravlja, naloživši da se u ovim zdravstvenim ustanovama izvrši kontrola i utvrde sve činjenice.

Na žalost, iskustvo Stane i Miloša Tofilovića sa (ne)odgovornima i nadležnima je mnogo gore. Ministarstvo zdravlja se još nije oglasilo na njihov pismeni zahtev od 10. oktobra prošle godine, niti na urgenciju (podnetu 23. novembra 2020.), iako je shodno Zakonu o zdravstvenoj zaštiti imalo rok od dvadeset (20) radnih dana da odgovori čijom greškom i nemarom je život njihovog sina okončan u 41. godini.

Bojim se, međutim, da će se upravo na ovom slučaju pokazati da je u medijima u Srbiji mnogo više onih koji brinu o vlastima. Slučaj iz Vladičinog Hana je drastičan, ali dete je preživelo, pa je čak zgodno da se pokaže kako su nadležni “brzo i efikasno reagovali”, mada veoma često sve ostane samo na najavi nekakve kontrole i “utvrđivanja činjenica”! Goranov slučaj bi zahtevao mnogo ozbiljnije mere, na koje nisu spremni ni vlast, ni njoj naklonjeni mediji.

Goran Tofilović je doživeo moždani udar 16. decembra 2019. godine, kad je i prebačen na Neurohirurgiju u Urgentnom centru u Beogradu. Pošto je sve vreme na snazi bio karantin, prvo zbog sezonskog gripa a potom zbog korona virusa, otac i majka više ga nisu živog videli.

Ali su zato sve vreme dobijali “izveštaje” o njegovom lečenju i oporavku, uredno je preuzimano sve što su donosili od preobuke, hrane i lekova, a vrhunac beščašća bilo je upućivanje na “banjsko lečenje” samo sedam dana pre “Tofove” smrti, 8. marta prošle godine. Tada je, podsetimo se, već prestajala priča o “najsmešnijem virusu”, trebalo je osloboditi krevet u ustanovi koja je ubrzo postala jedna od prvih kovid bolnica, jedino je ostalo neobjašnjeno kako je to nesretni Goran “lečen” i “izlečen” do nivoa banjskog oporavka, kad je u tom trenutku uglavnom bio bez svesti, imao svega četrdeset kilograma i rane do dekubitusa po leđima, već uveliko zahvaćene sepsom.

Već deset meseci Miloš Tofilović se ne miri sa tim “uzrok smrti ne pominjati” i traži da se utvrdi ko je i koliko odgovoran zato što 41-godišnji Goran nije lečen kako je zahtevala priroda oboljenja, niti mu je pružena odgovarajuća briga i nega. Do sada se obratio Ministarstvu zdravlja, Zaštitniku građana, Lekarskoj komori i Unutrašnjoj kontroli Kliničkog centra Srbije, a sva je prilika da će se ovaj slučaj uskoro naći i pred nadležnim sudom.

“Sina ne mogu da vratim, ali mnoge mogu da spasim, ako se izborim da se ovakve stvari više nikome i nigde ne ponove”, rekao mi je pre četiri meseca, kad mi je poklonio majicu sa Goranovim likom, koju su u avgustu 2020. nosili učesnici “Drinske regate” u Ljuboviji.

Na njoj je ispisana “Tofova” omiljena izreka “Juče za juče, danas za danas”, kao opomena da je došlo vreme kad svi mi koji preteknemo treba da se upitamo – a šta će biti sutra, ako nam ovakvi “karavani” budu prolazili!