Piše Ivan Mrđen: Propisi su propisi

Društvo 08. sep. 202007:02 > 07:17
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Naslov ovog teksta je poznata replika iz filma Slobodana Šijana „Ko to tamo peva” iz 1980. godine, kad vlasnik i kondukter autobusa firme “Krstić” (Paja Vuisić) neće da primi putnika van stanice i primorava onako debelog i krupnog, sve sa lovačkom puškom o ramenu (Taško Načić), da trči još kilometar do propisanog mesta.

U tom antologijskom ostvarenju takva rečenica zvuči više nego apsurdno i izaziva smeh publike, baš kao i scena iz mog omiljenog filma “Kad porastem biću kengur” (režirao ga Radivoje Andrić 2004.) u kojoj razvodnik u bioskopu (Boris Isaković) tera Bracu (Sergej Trifunović) i Iris (Marija Karan) da u praznoj sali sednu u prvi red, jer “sedišta su numerisana”. A propisi su propisi!

Da budem iskren, tekst pod ovim naslovom hteo sam da napišem dan pre brutalne (ovaj pridev se baš odomaćio u medijima i po društvenim mrežama) primene propisa na Otvorenom prvenstvu Amerike, kad je, bez prava žalbe (po propisima gren slem turnira), diskvalifikovan naš najbolji sportista svih vremena i najbolji svetski teniser Novak Đoković, jer je neoprezno pogodio lopticom linijsku sudijinicu iza svojih leđa.

Dan ranije, povod za razmišljanje na temu striktnog poštovanja propisa bio je sa istog mesta, samo mnogo bezazleniji, kad revnosni redar na ulazu u sportski kompleks “Bili Džin King” nije pustio Đokovića da uđe, jer nije imao propisanu identifikacionu karticu, pa je tako svetska senzacija postalo njihovo kratkotrajno ćaskanje. To sam nameravao da povežem sa naoko sitnicom da se istog dana građanin Čedomir Jovanović hvalio kako je sina na studije u beli svet “ispratio do samog ulaska u avion”, što bi bilo ozbiljno kršenje aerodromskih propisa i da nije aktuelne pandemije.

Naravno, dan kasnije u vezi sa Đokovićem više ništa nije bezazleno, jer su se odmah pod lupom ostrašćenih komentatora našli i integritet glavne sudijinice (“poznata kao navijačica Federera”), organizatora (“Novaka nikad nisu voleli”), a naročito pogođene Laure Klark (“voli alkohol i navija za Hrvate”), a nije propušteno ni da se naglasi da je ovakav rasplet događaja posledica Novakovog angažmana za promenu stanja i ponašanja u svetskom tenisu i pokretanja inicijative za osnivanje nove asocijacije profesionalnih igrača… Najapsurdnije je što ovo “navija za Hrvate” veseloj plavuši, kao razlog da želi da napakosti najpoznatijem Srbinu, pripisuju i oni koji su pre dve godine zbog navijanja za reprezentaciju Hrvatske na Svetskom fudbalskom šampionatu u Rusiji, upravo Đokovića nazivali “izdajnikom” i “psihopatom”.

“The rules are the rules”, rekao je “sretni dobitnik” ovog spleta čudnih okolnosti, španski teniser Pablo Karenjo Busta. Šta u stvari znači tvrdnja „propisi su propisi”? U logičkom smislu ona je besmislena.

U psihološkom ona znači da se moramo pridržavati propisa, i to isključivo kad je u interesu strane koja ima moć, bilo da je reč o kondukteru razdrndanog autobusa ili glavnom sudiji US opena. U stvari tvrdnja „propisi su propisi” predstavlja bekstvo od odgovornosti. Problem koji zahteva razumno rešavanje u obostranom interesu najčešče se mehanički rešava na štetu slabijeg.

Novak Đoković je sam sebe doveo u poziciju da u jednom trenutku bude ta “slabija strana”. To bi, da može da dopre do njihovih mozgova, bila i brutalna (opet to) opomena svima koji misle da im trenutni raspored snaga daje dodatnu moć, od ulazaka u neku zabranjenu zonu ili nepridržavanja antipandemijskih propisa do otvorenog, gotovo svakodnevnog, kršenja Ustava.

Komentari

Vaš komentar