Piše Ivan Mrđen: Pismo nepoznatoj Nini

U utorak 15. decembra uveče na podu tramvaja “sedmica” video sam beli koverat, već ga je nekoliko ljudi i nagazilo, a moju pažnju je privukla crvenim slovima ispisana adresa, tačnije naslov ove nagradne igre sa fiskalnim računima i slipovima koju je pokrenula Vlada Srbije u saradnji sa NALED-om.Pomalo đački rukopis naterao me je da pomislim da je u pitanju neko dete, možda vršnjak moje unuke Dunje, kome su baka i deka poverili zadatak da njihove fiskalne račune spakuje u koverat i spusti u neko poštansko sanduče. Kojih, ruku na srce, ima sve manje po gradu…Znam mnoge moje ispisnike koji veruju da doprinose suzbijanju sive ekonomije, uzimajuči fiskalne račune prilikom svake kupovine, jer jedino tada, kako su im sto puta ponovili iz televizora, “mogu da budu sigurni da trgovac posluje u skladu sa zakonom i da plaća poreze iz kojih se finansiraju zdravstvo, školstvo i druge javne usluge, što je u vreme pandemije važnije nego ikad”.Iako u ovo vreme pandemije mnogi ljudi izbegavaju i da se rukuju sa prijateljima, ja sam, izlazeći iz tramvaja, ipak podigao Tvoj koverat i poneo ga svojoj kući. Znam da je za učešće u ovom izdanju igre, kao i prethodnih godina, potrebno deset fiskalnih računa (novo je što sad mogu i slipovi, jer se populariše i beskontaktno plaćanje), pojedinačne vrednosti iznad 100 dinara i ne starijih od 1. septembra ove godine, ali zaista nisam znao da ovom prilikom nisu štampane specijalne koverte, kao kad je prvi put organizovana ova nagradna igra.Sećam se da sam početkom februara 2017. godine proglašen za porodičnog heroja, donevši kući čak osam koverti za “Uzmi račun i pobedi”. Istina, nisam uranio i nisam čekao u redu kao mnogi moji ispisnici, o čemu je moj kolega iz Niša Branko Janačković objavio antologijski tvit: “Srbija, zemlja u kojoj građani danima čekaju u redu za prazne koverte”...Tada mi je „dragocene” omotnice dao moj drugar Slaviša, Pećanac na privremenom rasporedu u pošti, rejon oko restorana “Palilula”, a potom se istakao i zvezdarska poštarska legenda Perica Nikolić… Međutim, nisam ih iskoristio, jer me je nekako spustio na zemlju Mile Zorić, moj fan iz obezbeđenja pošte u našem komšiluku, koji mi je, kad sam ga pitao za ove koverte, rekao: “’Ajte, gospodine Mrđen, vi bar znate šta je prevara!”Lično sam organizovao dvadesetak nagradnih igara, od kojih se „Toto Mondo“ 1990. u listu „Borba“ i danas smatra jednom od najpoštenijih. Mada, priznajem, Dušanu Vujaniću i meni (kao organizatorima) nije pala na pamet genijalna zamisao da odštampamo jedoobrazne koverte, samo da bismo nekako doskočili mnogobrojnoj porodici Kamidžorac iz Kraljeva.Oni su, ko ne zna, svetski rekorderi po broju poslatih šarenih koverata sa talonima i kuponima za razne nagradne igre, ali i po osvojenim televizorima, putovanjima, mikserima, a bilo je i “žive love”. Tada sam napisao da je „Srbija opet podeljena, jer jedni imaju koverte ali nemaju po deset fiskalnih računa 'jačih' od sto dinara, drugi bi mogli da sačuvaju račune ali ih mrzi da se guraju za prazne koverte“.Tvoj koverat, draga Nina, nije bio prazan, svih deset fiskalnih računa su ostali u njemu. Kad sam ih pogledao malo pažljivije i video iznose (103,23; 108,50; 109,98; 111,10; 119,72... sve do onog najvećeg od 148,27 dinara) i činjenicu da je većina napravljena u „Lidlu“, uglavnom za hleb i majonez (jednom bile i banane), zaista sam se rastužio i odlučio da tih Tvojih deset računa spakujem u čist koverat, ispišem adresu i Tvoje podatke na poleđini, pa šta Ti Bog da...Moju odluku pojačala je i šetnja kroz navedenu ulicu, pogled na trošnu kuću u kojoj živiš, kakvih gotovo da više nema na padini između Bulevara i Vojislava Ilića. Uzgred, baš sam se namučio da dešifrujem Tvoje ime i adresu, ispisane nekim bledožutim flomasterom. Gotovo da sam siguran da, kad bi nekim čudom bio izvučen Tvoj koverat, komisija ne bi imala toliko živaca i strpljenja da utvrdi identitet dobitnika.„Postoje dva glagola na svim jezicima oko kojih se vrti život, koji dižu i spuštaju u visinu i na kolena, koji gospodare svetom. I ne postoje nikakve ideje važnije od te dve reči najčešće izgovorene, hvaljene, kažnjavane i najpresudnije za ljudsko bitisanje: imati i nemati! Svakog dana jednom se glagolu molimo, a drugi proklinjemo“ – to su mudre reči pisca, scenariste, novinara, satiričara i humoriste Vase Popovića (1923-2007).Dugogodišnji urednik „Ježa“ i NIN-a, čovek koji je u humoresku „Bura, objavljenoj neposredno posle Titove smrti, predvideo raspad Jugoslavije, zbog čega je nestao iz javnog života, ipak nije mogao da predvidi ovoliko beznađe i čemer, koje si Ti, draga Nina, spakovala u svoj beli koverat, kome sam ja juče podario „sreću iz druge ruke“: